#strogi

Sad reagujem i na najmanju potrebu da me se kontrolise. Od nekih roditelja moras uzeti svoju slobodu da bi disao i cim popustis oni pocnu uzimati nazad. Ne, nije to bilo samo tako, jednog obicnog suncanog popodneva se prebacis iako skoro jeste odjednom jer reagujes onog momenta kada mislis da je bilo dovoljno. Ona ljutnja koja ti kaze da to ne zasluzujes i da tako neces. Da je bas ta stvar bila ona koja te je pokrenula da uzmes svoj stav pa makar i kada su u pitanju ljudi koje volis i da pokazes da nema toga sto stvarno moze biti tako striktan, unistava svaki milimetar privatnost i usput tupi o svakoj odluci ili kada pitas da izadjes napolje, da ne daj Boze postanem ko zna sta. Uzela sam onoliko slobode koliko sam mogla natrpati u ruke i prosla neke ne lake ili lijepe trenutke sa svojima, ali vidjevsi koliko sam ozbiljna, ne idu ni oni do kraja, ne testiraju gornje granice, popuste. Onda kada se primirim i kada su nam odnosi harmonicniji nego inace :) oni pocnu malo vise prelaziti granice i uzimati oduska. Onda ja napravim nesto kao glupost, bar njima naizgled, neka koja je potpuno neovisna o njima, koja im na neki nacin pokaze da mogu skroz bez njih ako je potrebno. Da ima nacin. Sacekati da prodje reakcija da bi opet sve bilo na starom. I eto, jos se nisam pocela drogirati, ne pusim, ne visim na fejsu, vrijeme na racunaru koristim da bih se informisala ili ucila nesto, slusam muziku ili pustim/skinem audio knjigu, pogledam seriju ili film. Tuznjikavo mi je to. Nikada nisam htjela takav odnos sa ljudima koji bi mi trebali biti blizu, ali je cijena koju sam voljna da platim, radije nego da kukam drugarici ili momku da me mama nece pustiti ili o necemu drugom. Postoje propusti (gdje ja nisam cerka ili oni nisu roditelji) cak i kada smo u onoj fazi koja je tolerantna i njima i meni, ali mislim da je vrijedno, jer bolje od toga ne mozemo.