#patrijote

Eto morao sam, nemojte da mi zamerite. Nije se moglo više, ko bude shvatio, razumeće... ili obrnuto.

Od pre deset, možda više manje dana digla se državna kuka i vladajuća motika, a posebno medijski nož u obliku stotina tekstova koji su nas uveravali kako je najstrašnije da baš sad – kad branimo Kosovo od Šiptarskog Nakota – moramo da se bavimo fašizmom. A svako, je l’ da, zna da fašizma u Srbiji nema i nije ga nikad ni bilo. Ono što se tokom ratova (u kojima nismo učestvovali) dešavalo nije dimenzija Fašizma; hoće se reći da NEKI TAMO nisu fašisti, nisu fašisti ni oni koji su likvidirali civile u Vukovaru, nije fašista ni Ratko Mladić – malo mu se omaklo u Srebrenici, ali šta je desetak hiljada Muslimana spram jednog Srbina, pičkin dim!

Nema, drugovi, fašista u Srbiji. Ima, zato, milion patriota u obliku Nedića i njemu sličnih, spremnih da ponovo zakolju, otkolju, prikolju, granatiraju, bombarduju, dignu u vazduh, raznesu... PO KOSOVU, PO SRBIJI, kao što su to radili po Hrvatskoj i Bosni slavnih devedesetih godina, kad fašizam, gle, takođe nije bio u modi, ali je zato modni krik bio da nosite crnu šubaru, nož, maskirnu uniformu i člansku kartu nacionalističkih stranaka, kao pravi vikend Koljač koji subotom i nedeljom pređe u Kosovo i malo se zabavlja, da bi već u ponedeljak bio na poslu, tačno u osam. Malo su nas bombardovali, sad da se udari bar jednom nedeljno, šta zna šta je uredu ovaj narod. Daj mu sendvić i teraj, otvori septičku i guraj budalu u nju. Što vlast da se sekira za narod, ma ko ga jebe, sad će biti povećanje penzije 2 posto, malo li je. Prioriteti.

Nekom je važnije da ima, nekome da kuka. Ne zaboravite možda i najveću misao ovih naših naroda i narodnosti: "Lako je tuđim kur**m gloginje mlatiti!” Život nije fer, ali to ne znači da se trud i rad ne isplate – stvar je samo da se ljudi, generalno, ne trude i ne rade. I nikada, nikada, ne potcenjujte druge, naročito ove sad što nas vode u one septičke koje otvaraju sa pompom. Više nemam snage, volje možda...

Danas nema knjige žalosti u koju bi se Srbin upisao. Uživanje u zločinima, masakrima, raznesenim udovima, likvidaciji zarobljenika, premeštanju masovnih grobnica – deo je ovdašnje ratne prošlosti koja je obeležila generacije. Sve je dozvoljeno da se stvori Velika Srbija, ogrezla u genocidu, mračna i depresivna. Takvi su i oni koji danas pišu komentare, presrećni što negde na zapadu ima sto invalida više i tri nove sahrane; takvi su oni koji sanjaju novi rat, pa da opet krenu nožem i bajonetom na komšije druge vere; takvi su oni kojima je mržnja pomračila um, ako je uma ikad bilo; takva je danas Srbija, sebična i otupela, rastrojena i izgubljena, zemlja koja slavi tuđu smrt i uživa nad tuđom tragedijom.

Ja bih radije da moja zemlja umre za mene.