Savlađivanje greha ne vodi nužno ka vrlini, ali zasigurno vodi veri. Ukazuje na mogućnost iskupljenja, kroz svetu tajnu pokajanja. "Ne mogu sebi da oprostim" nije pokajanje srca, već poravnavanje dugova; zatvoreni krug strogosti u kome sam sebi, ujedno, i zakonodavac i porota i sudija. Sve tu počinje i završava se. Nema nikoga iznad, ni da ti pomogne, ni da te osudi, ni da ti oprosti. Najveće iskušenje za moju lucifersku gordost bilo je zamoliti za oproštaj. Nije lako podneti milost, čak ni kad dolazi od Onoga koji nas njome štedro obasipa. U svom "svetačko-asketskom" periodu bila sam užasno stroga prema sebi. Svet je bio podeljen na dobro ili zlo, crno ili belo. Čisto manihejstvo, bez prelaza i nijansi; previđala sam beskrajni valer između dva pola; moralni daltonista koji hoće da sudi o bojama. Tuđe propuste, naročito prema meni, sam opraštala; ne iz ljubavi prema bližnjem, već iz sladostrasnog osećanja superiornosti. Sebi nisam. Kad bih učinila nešto što je dolazilo u koliziju sa mojim moralnim propisima, nastupilo bi samokažnjavanje. U različitim oblicima. Kinjila sam se do iznemoglosti, besna i ogorčena svojom slabošću. Uverena da sam bolja od drugih. Da mogu više od drugih. Jednom rečju, bila sam neporočna, ili se trudila da takva budem jer je greh ponižavao moju sujetu. Od koje sam živela. Zbog koje nisam ni primećivala, jer bi to bilo uvreda za oholost, koliko drugima dajem (a davala sam se bez granice i smisla, bez nužne samoodbrane od preteranih zahteva), koliko od mene uzimaju kao iz samoposluge iz koje se izlazi natovarenih korpi, neizmirenog računa. Ljubaznost i predusretljivost prema ljudima beše hladna, jer je bila, zapravo, ravnodušna; dobrota koja zveči kao prazno zvono. Čemu ljubav, mislila sam, čemu srce kad je reč o etici. Ako razumno prosudim da nešto radim iz dobrih namera, taj postupak je moralno čist.
Marija Jovanović, “Spletkarenje sa sopstvenom dušom”
