#luislejn

Ako bih mogla da biram u kom delu dana želim da me se setiš, bio bi to sumrak.

Nisam ja žena koje se setiš kad ogladniš, ona koja ti ujutru skuva kafu, niti ona koju ćeš pijan dozivati iza ponoći.

Želim da budem ona koja ti je pred očima kad se nebo zacrveni. Onda, kad se gasi dan i kad postanemo svesni da su nam sumraci odbrojani.

Ugasićemo se zajedno sa danom, jednom, zauvek. I baš tada kad se uplašiš, poželećeš moju ruku.

Jer ako vidimo zajedno samo jedan savršen sumrak, slobodno, neka bude poslednji…

Tako nekad skreneš sa traženja svog puta. Saplićeš se u tami i nadaš se da ćeš ugaziti u što manje govana. Čkiljiš u mraku trudeći se da razaznaš prikaze. Ili to tek sada sve pokazuje pravo lice? Padaš. Vučeš krvava kolena po prašini. Jednom rukom napipavaš zemlju, a drugu pružaš prema njima, prema Njemu. Gde je taj tunel na kraju koga je svetlo? Samo raskopana pustinja mraka. I više se ne sećaš kad si skrenuo sa svog traženja puta. Biće da je onda kada si prestao da sanjaš. Biće da je onda kad si uskočio u modlu “kao sav normalan svet”. Biće da je onda, kad si oči pune zvezda dobrovoljno zatvorio. Sad uzaludno trepćeš i pokušavaš da suzama spereš upornu crninu. Napraviću tunel. Budi moje svetlo.