Rekao je: "Nema te na fakultetu". Mogao je da kaže bilo šta drugo u tom kratkom, neobaveznom razgovoru nakon pozdrava. Rekao je to jer je primetio da me nije bilo. A kad primetiš nečije odsustvo, znači da postoji makar mala doza loženja. Toliko od mene u ovom "ne mogu da spavam pa razmišljam previše o stvarima koje svakako nemaju nikakav značaj" javljanju.

Lepo je kada se ne ložiš ni na koga. Loženje ti srozava dostojanstvo.

Ma važi da se ne loži na mene, poljubio me blizu usana i u vrat za rastanak.

Moj prijatelj koji me vrbuje za vezu mi šalje sliku svojih razvijenih, istreniranih leđa i priča koliko trenira. A ja se evo ložim na lika sa stomačinom. I čak smatram to nekako slatkim.

Pozdravio me je. Tek tako. Znam da ne treba da se ložim, ali ima tu nešto, jebeš mi sve.

Kad naiđem na svoje stare postove, pa i one ne tako stare, dođe mi da kažem sebi: aj’ samo prestani da se ložiš.

Jako je bitno da zapamtim kako ne smem da se ložim.

Što bi Radovan na Tviteru rekao, ništa dobro ne može da se desi kad se previše ložiš.