toliko jako zabole,

da samo zatvoriš oči

dok ti seva kroz slepočnice

i proteže se do glave

i tako žmureći osetiš

tu munju koja ti se spusti

do srca

i ubode kao najtanja igla,

koja boli najviše.

Posle tog uboda

kad opet otvoriš oči

i ponovo pročitaš

te reči koje u tvojoj glavi

izazivaju nevreme,

shvatiš da više ne

od onog trenutka

dok ležim sama

na krevetu

u potpunom mraku

i gledam u plafon,

kad uhvatim sebe

da se nasmejem

isto onako

kao kad pogledam

u njega,

a znam da uz

njegov osmeh

sledi ono čuveno

'nemoj tako da

sa sobom

i ne znaš šta

hoćeš od mene,

i kažeš kako nemaš

uvek vremena,

ali ipak imaš,

onda, u pola noći.

I ne odbijam poziv

jer se uvek čini kao da

je poslednji,

a kad me pitaš

šta mi je

uvek ćutim jer sve

što kažem