#blesica

Moj deda je otišao. Poneo je štap, verovatno je krenuo u šumu da traži pečurke. Ovaj put mi neće dati da pođem sa njim. Neće mi obuhvatiti rukama lice i poljubiti me u kosu. Neće sedeti na terasi, na stolici do vrata i čekati mene da dođem. Pod stare dane je postao pričalica, i u svoj svojoj muci veseljak, zbog svega toga, kad ga gledam, za mene je bio veliki kao planina. Onda se razboleo. Za tri meseca ga je pojela ona bolest, kojoj svi znamo ime. Još nije prošao dan, a da ne pomislim na njega. Nedostaje mi u svim odlukama koje donosim, u svim greškama koje pravim, u svim lepim stvarima koje mi se događaju, 100 godina da je poživeo, meni ne bi bilo dovoljno da slušam njegove priče, i da vidim onaj njegov ponos u očima dok me gleda, ali ponosna sam i ja. Jer imam tu sreću, da mogu da kažem, ‘moj deda je bio najbolji na svetu’. Srećnog ga viđam u dvorištu snova. Više ga ništa ne boli. Samo se smeje. Ruža moja.

Kad upoznas onu pravu, sve postane samo eho njenog imena.