#bilja

Nekim danima jednostavno znate da ćete nešto naći. Pa i kad svane četvrtak, dan koji na Kaleniću nit smrdi nit miriše, pa i kad jutro počne dugo očekivanom posetom poreskom referentu. Uprkos svim objektivnim preprekama, neki glupavi osmeh vas ne napušta dok se, kao magnetnom severnom polu, bližite pijaci. Nema vajde objašnjavati onome ko to nije osetio. Bilo je, elem, deset kada sam napravio prvi krug Kalenićem, onaj rasejani i još ne sasvim razbuđeni, dodatno rastresen jer sam ušao na neuobičajen ulaz, odmah pored opštine Vračar. 

Po pijaci bogzna ništa. Ćelavi koji je juče vređao nekog starca: “Skoro si umro! Šta će tebi to?”, danas je za potpuno praznom tezgom nepoverljivo posmatrao mladića koji mu je pružao polupraznu flašu Ballantines’, uz reči: “Ako znaš šta je viski, probaj!” Matori sa maskirnim šeširom i dalje je na tezgi imao tri komada Mein Kampf, koje mi je ponudio još prošle godine, kada ih je bilo tuce, i kad sam fino odbio to prokomentarisao: “A, takva građa te baš ne zanima?” Kod Novice, uvek snabdevenog, hrpa neupotrebljivih lektirica i singlica. Dekara sa zimskom kapom u poslednjem krugu, za koga sam bio ubeđen da me gleda kao da sumnja da sam preprodavac, danas mi izlazi u susret i kaže: “Nemam ništa novo!” 

Stvarno, nema ništa gore nego kad nema ništa novo! Ovakvim danima bih svim predusretljivima održao sledeće slovo: “Ma samo pustite vi mene da pogledam, nikad se ne zna, možda sam, pa neka sam i sat vremena proveo nad vašim buljukom, ja bio odsutan!” Ali već je posle prvog pogleda jasno da će pasti mrka kapa. I da se ne vredi inatiti predusretljivosti. 

Dobro, praznih ruku poći na kafu i gratis koh, ali kud onda? Kuda sa tim osećajem da vas neizostavno nešto čeka? Gde je nešto? Kad već nije do izvikanog praznika svetog Valentina, pitaćete se da li je taj predosećaj do sunca koje je samo na oko otoplilo, ili možda samo do februara, mačjeg meseca, do sovinog pogleda koji vam je uputila jedna mala kroz ogradu u ulici Vojvode Hrvoja ?  

Nećete valjda tako naoštreni u prodavnicu ploča na ćošku Njegoševe i Kneginje Zorke? Time biste samo unapred priznali poraz. Kad ste je obišli, ima mesec dana, odmah vam je bio jasan mentalitet današnjih LP-frikova. Nije morao da vam ga objašnjava deda na Zemunskom buvljaku, koji vam je pre koju nedelju objasnio: “Prodajem ih po trideset evra!” Naravno, nećete ni u Delfi ni u Maskom ni u Jugovinil, ne zato što biste tim posetama sebe podsetili na mrskog hipstera. Nego zato što oduvek ne volite da ono što vam treba nalazite tamo gde se sigurno može naći. Odvajkada znate da je takvo sigurno mesto podvala, u ovom slučaju ekonomske prirode. Kao: da vam uštede vreme, da se ne mučite! Ni u kakvu ponudu u koju ćete se zaljubiti na svetog Valentina ne vredi verovati! 

Kad bi postojalo mesto na koje biste mogli otići, ovakvim danima, i pre nego što vam kažu Izvolite upitati ih “Šta mi treba?”, e to bi moglo da dođe u obzir!!! 

Ovako, na meti vam se neće naći nijedno bezbedno stecište upakovanih, teških, specijalno remasterovanih, neizgrebanih, pomodnih vinila, što zbog toga što na njih principijelno nećete pristati, što da ih ne biste gledali i sebe dovodili u iskušenje da ih na licu mesta konzumirate. 

Obići ćete ipak (zašto sebi persirate?) Srećnu galeriju u SKC-u gde ćete, s povremenim uživanjem, ošacovati “Crteže iz autobusa” Milana Filipovića-Fiće: obradovaće vas brzopotezno nabacana scena u kojoj majka prelazi ulicu s detetom što ju je obgrlilo oko vrata, govoreći mu (u rečenicama što slobodno lebde u vazduhu): “Bićeš ti mamin veliki dasa... sve će poludeti za tobom”. Iznerviraće vas kad u transkripciji tipične scene iz autobusa na glavi jedne devojke ugledate žabu, a iz usta joj se pomoli zmijska jezičina. Nije li svet ozdravio od personifikacija i magičnog realizma? Čijem to lenjom oku prizor nekoga ko spava na sedištu u autobusu nije dovoljno “senzacionalan”? 

Kad budete izašli iz Srećne galerije, ispred SKC-a će stati sedmica i odmah ćete, kao da je samo vas čekala, ući u nju.  

Na Cvetkovoj pijaci niste bili od maja prošle godine, kada ste (setiće se verni čitaoci) uz burek vrebali odlazak komunalne policije. Baš tu, ispred pekare preko puta pijace, gde je nekada bila mehana “Cvetko”, srešćete jednog mladića koji je, koristeći malu razliku u nivou između nivoa pločnika i stanice, čitavom dužinom razvukao knjige. Uspravio ih je uza zidić ispod stanice, tako da se najbolje vide iz pekare. 

Dok ih budete razgledali, više zabrinuti za stanje raspadanja u kojem se nalaze, pitajući se koliko su puta pokisle a koliko našle pod snežnim pokrivačem, oklevajući da ih dodirnete, više puta će vas, kao na traci, upitati: “Koji žanr vas zanima?” Ostavićete ga, možda zbog vedrog dana, na kraju krajeva, s opaskom: “Knjige su ti odlične!” Zašto se ne setite barem jedne sada, za čitaoce Za sve pare, kad ste tako kurtoazni? 

Rusvaj s one strane Bulevara šareni se, ali, utvrdićete kad priđete, samo da bi vas mamio. Već je prošlo podne, najbolji prodavci su se pokupili. Na jednoj gomilici izdvojićete najpre nekoliko pisama upućenih “PANDURU”, ali ipak ćete odustati. Bilo bi to previše lako rešenje za predosećaj koji vas je doveo na Zvezdaru. A ne možemo, princip je princip, predosećaj zloupotrebljavati kojekakvim fušerisanjima. Neka samo ne prestanemo da hodamo. 

U okolini Maksija buvljački prodavci očigledno imaju svoje stalno mesto. To ste zaključili kad ste ustanovili da je preko velike većine izloženih predmeta prebačena cirada. Posle dva kruga gore-dole, bez ičega u rukama, uputićete se preko bulevara na pedeset peticu. Ali ne da biste otišli kući, na svoj ćošak brda paša-Aleksandra Rankovića-Leke. Nego da biste se vratili na Kalenić. 

Zašto? Zato što ste dokoni? Možda. A delom zato što znate da se na svim pijacama nešto dešava u podne, nešto što podeli dan na dvoje, sad, da li u obliku agenta JKP-a za skupljanje pijačnine, koji kad se pojavi rastera neplatiše, ili u obliku pravog zakupca tezge koju je neki divljak nepitan okupirao, ili pak, čemu se tajno i nadate, u obliku nove robe! 

Na Kalenić ćete ući iz Maksima Gorkog, još staloženije nego jutros. Na prvi pogled, drugim krugom po buvljačkom sektoru bićete razočarani. Vaš glomazni bledokafeni ceger s natpisom BE HAPPY! možda je na visini vaših očekivanja, ali prazan će se samo sudarati sa bakama i dekama koji žele ekskluzivno da uzurpiraju prostor između tezgi. Kod Bilje ćete se, tako, nad kutijom pored tezge nalaktiti, čisto reda radi, preturićete po broširanim ljubićima, otužnim blic-izdanjima, ženskim časopisima koji se kod Bilje uvek mogu nabaviti za po dvadeset dinara, i dohvatićete se odsutno ove gore poleđine. 

Nema sumnje da je sveska, pomislićete u sekundi, možda izrađena i u domaćoj radinosti, jer knjižni blok i sa desne i sa donje strane prilično prevršuje koricu. Sem toga, mora da je i prilično stara: materijal korice, s iskrzanom levom ivicom, jedva je deblji od listova. 

U rukama će vam biti prvo izdanje Kolajne Tina Ujevića. 

Te, dvadeset šeste, Tin se definitivno kod Cvijanovića izborio da ga izdavač više ne tretira kao “Avgustina”, kako je stajalo na Leleku sebra. Knjiga je netaknuta. Sem što je neko morao da je iseče. Izgleda kao da ju je čitao sekući tabake i posle odložio u fasciklu, odakle nije izbivala naredne 93 godine. 

Na tezgi: neka druga starica. U razgovoru sa gospođom koja se uhvatila za neku jaknu.

— Ne znam! Sad će Bilja da se vrati! Koliko je? — pita nepoznata starica prodavačicu za susednom tezgom.

Leđima okrenuta svojoj tezgi, susetka nešto hekla. Inače je poznata po žestokim svađama sa svim muškarcima Kalenića. Ume da ih ispsuje na pasja kola, a mogu da se kladim, i da ih izlema. Povodi su, kao i uvek, tezgaroško-teritorijalne prirode. Jedva čeka da uskoči u tuđe svađe, ili da izdaleka sudi. 

Jednom, dok nisam znao kakav joj je karakter, od nje sam kupio sive pantalone od kepera za petsto dinara. 

I ne pogledajući na Biljinu tezgu, arbitarka odreže:  — Dvesta!  Žena koja se uhvatila za jaknu zbog nečeg me gleda i ceri se. Ne gledaj me predugo, pevam u sebi refren Stanka, bivšeg profesora muzičkog, nismo jedno za drugo! — Koliko su — kažem — knjige?  — Ne znam — žmirka stara — sad će Bilja...  — Sačekaću je!  Arbitarka dovikuje:  — Sto!  Iskamčim ljubičastu u novčaniku i pružim Biljinoj zamenici.  — Doneću kasnije još pedeset! Zna me Bilja!  Zvučim kao lažov i znam to. Ali dok me starica gleda — ne bih to drugačije mogao reći nego perplexe — susetka koja hekla presuđuje: “Može!” 

Kalenićki prodavci, u to sam se već uverio, imaju slonovsko pamćenje. Da li je moguće da se seća da sam i ja njoj naknadno doturio novac za pantalone, i to preko Bilje? Iako otad ima najmanje dve godine? 

Zahvalim se — ostavši bez reakcije — sednem na 25 i stignem kući, a sekretar Ćole utvrdi da je u Hrvatskoj prvo izdanje Kolajne, doduše sa Tinovim potpisom, nedavno prodato za tri hiljade kuna. 

To je to! rekoh I u tili čas se smeđezelenkasta rikna bez natpisa uglavi između Dubravke Ugrešić i Pola Valerija. Nije na prodaju! 

« Poezija ju je zaludela... » ― čujem sa Biljine tezge  ―

i to bi dovoljan šlagvort da se približim i uključim u razgovor. Usput, tek da nešto radim s rukama, počeh da prebiram po kamarici Reči i misli.  Žena se podbočila baš pred knjigama i posle mog ljubaznog “Samo malo”, nastavila da drži slovo: ― Nema, kad ti poezija uđe u glavu, ― i tad se okrenu, kao da je za stolom pa mora da se zagleda u lice svakom gostu ponaosob, i pogleda me ― stalno si u oblacima!  ― A šta se desilo? ― guknuh. ― Ništa, bila jedna tako, sva na svoju ruku, pisala poeziju, i sad izgubila oba roditelja u šest meseci... i ne zna kud će... Kakav biografski sažetak! “O kobnim posledicama poezije!” ― Ja sam to stalno govorila ― nastavi podbočena žena ― svi koji pišu i čitaju poeziju su pomalo čvrknuti. ― Potpuno se slažem,  ― rekoh, na šta se ona saučesnički nasmeja. Upitah retorički ― Ma ko još danas piše poeziju!  ― Ja to znam najbolje: toga se čovek reši sa pubertetom ― klimnu Bilja za tezgom ― i ja sam pisala pesme sa dvadeset godina, kad nisam znala gde mi je glava...  Obe žene su se sad obraćale meni. ― ... ali onda dođu brak, muž, muževljevi roditelji, deca, ljubavnik... stvarnost... Dočekaš se na noge i nema više poezije...  To je, dakle, poezija. Moraću ovo da citiram kad mi neki novinar zatraži kratku definiciju. ― A gde je bolje, Biljo? ― odjednom se usudih da upitam ― Je li bolje na nogama ili sa poezijom, u oblacima?  Bilja se iščvrlji, pogleda me sa poluosmehom, kao da hoće da kaže da takvo pitanje ona sebi više odavno ne postavlja.  Zaista ― kakav glupav, anahron, tragikomičan prizor koji je zaslužio svaki podsmeh: pesnik koji je prešišao petnaest godina!