Ima li nas još?
Imam olovku u ruci, ali ne znam gde da je stavim – papir mi deluje kao stranac. A nekad sam pisala pisma, crtala srca na marginama. Vodila dnevnike, skrivala ih ispod jastuka, mirisala papir koji je upijao i mastilo i osećanja. Pisala sam rečenice koje su me spašavale.
Danas sve ide kroz ekran. Sve se briše lako. Ne ostane ni otisak prsta, ni miris, ni greška. Sve je brzo. Sve je ravno. Sve je seen.
A ja bih da čujem glas. Da ne gledam tri tačkice koje trepere dok neko razmišlja da li da mi odgovori. Hoću da se javiš bez filtera, sa uzdahom. Da kažeš „Hej“, onako stvarno, s mesta gde boli i gde se voli.
Nekad smo slali pesme. Sada šaljemo gifove. Nekad smo se grlili na kiši. Sada stavimo kišobran i gledamo prognozu. Nekad smo plakali u tuđem prisustvu. Sada brišemo poruke koje su previše „emotivne“.
Ali ima li nas još? Onih koji ne zovu samo kad im treba nešto? Onih koji pamte tuđe rođendane i znaju napamet boju nečijih očiju? Onih koji pišu poruke pa ih ne pošalju – jer znaju da prave reči ne stanu u notifikaciju?
Ako si ti taj – ili ta – samo da znaš: Nisi sam. Nisi sama. Ima nas još.
I još pišemo. Samo nas je teže pronaći jer više ne vičemo – pišemo tiho.
✍️ Šmizla | Miris mastila | April 2025.
© Zabranjeno kopiranje, reprodukovanje ili distribuiranje ovog teksta bez izričitog odobrenja autora. Sva prava zadržana.
