#kuhinja

Planiram te za veceras, da prespavas kod mene.

Ne znam za to, mislio sam samo da je kafa u pitanju.

Nemoj da me zezas, ucinio si mi preveliku uslugu. Pa, sta bi hteo za dorucak?

Ne, nemoj da brines. Ako prespavam kod tebe, spremi samo ujutru kafu, da gledam tvoje divno lice i osmeh, i to mi je dovoljno. Prvim busom cu otici. I ovako ne jedem ujutru.

Nemoj da si takav, moras nesto da pojedes.

Stvarno, dovoljna si mi ti. I ovako, najsladje je zabranjeno voce.

Zabranjeno voce?

Pa da, ti.

Kako to mislis?

Bas tako kako zvuci. Ti si dovoljna, ti si sasvim dovoljna coveku da zivi. Dovoljna za noci i dane.

Ma, ti se sprdas sa mnom. Dobra ti je fora. Ko bi mene zeleo?

Ja bih te zeleo. Ja bih te zeleo svakog jutra, svake noci, svakog popodneva. Ja te zelim. Da, zelim te. Bas takvu. U dugackoj dukserici, kojati stoji kao suknja. U toj pidzami koja ti pada na sve strane, ali tebe nije briga jer ti je udobno u njoj. Zelim te u toj hladnjoj kuhinji, u 2 ujutru, da te gledam kako spremas sebi nesto da pojedes jer ne mozes da spavas. Zelim te u tom naruciju gde pricas u snu, a ja da te grlim. Gde me ti bijes, otimas pokrivac, smejes se u snu kao budala, a ja se smrzavam. Tu te zelim. Pored sebe. Tu je najbolje. Tu, gde dodjem kuci i ugledam stvar koja ce mi ulepsati dan. Tebe. Bas tu. Bas tu, ali ti nikada neces znati to. Ti nikada neces skapirati to.

Vau, ovo nisam ocekivala da ces da mi kazes. Znas, ti i ja da pokusamo, znas da je to nemoguce. Znas da ne bi islo.

Znam. To me i najvise ubija. Sto ti strepis ka drugoj strani i gledas sta drugi misle. Sto cu ja ostati ovde, cekajucu. Sedeti na betonu, na ivici necega, mlatiti nogama i pitati gde je moja mladost otisla... A da, otisla je voleci tebe, nadajuci se tebi.

Nemoj da mislis tako.