Samo retki nadju retke

Žena će se uvek sećati kako se muškarac ponašao prema njoj u trenucima kada joj se činilo da se njen svet ruši. Kada je bila psihički i emocionalno iscrpljena i tiho se borila sa stvarima za koje nije imala reči... gledala je kako se on pojavljuje, kako je uz nju, kako se brine.

Ili je primećivala kako nije tu, kako ga nije briga.

Nisu pokloni ili slatke reči ono što ostaje s njom, u njenom sećanju … već prisutnost. Napor. Način na koji ju je držao kad je osećala da klizi. Način na koji je ostao dosledan kad njena energija nije bila najbolja. Način na koji nije koristio njenu bol kao izgovor da se udalji, nego se umesto toga omotao oko njenog srca i ponudio joj sigurno mesto za sletanje.

Vidite, žene ne zaboravljaju ljubav koja se oseća kao sigurnost. I sigurno ne zaboravljaju tišinu kada su iznutra vrištale tražeći pomoć. Uvek će se sećati onog ko ju je držao za ruku u mraku, i dobro će znati ko ju je pustio kad je bilo teško.

Dakle, ne... možda neće to često spominjati. Možda vas neće podsećati kako ste joj bili potrebni. Ali ona se seća. Seća se kako je život bio težak i da li je tvoje ime bilo uteha ili dodatna težina. I na kraju će to sećanje oblikovati kako te voli ubuduće... ili hoće li te uopšte odlučiti voleti. Ili odlučiti pustiti …