Nessko

U društvu koje legende pretvara u politički program, a epske pesme u istorijski izvor, svaka činjenica postaje neprijatelj. Srbija već decenijama živi između izmišljene prošlosti i konflikata koje takva prošlost neumorno proizvodi.

Iza političkih razlika u Srbiji i Crnoj Gori krije se isti obrazac — odsustvo odgovornosti, morala i granica. Tragedije se koriste kao sredstvo obračuna, a institucije se povlače pred interesima moći.

Predsednik Srbije celokupan svoj imidž kao političara gradio je oponašajući Josipa Broza Tita, nadajući se njegovoj slavi i državničkom ugledu. Vučićevi potezi u poslednje vreme, međutim, posebno u sferi međunarodnih odnosa, više odgovaraju drugom balkanskom socijalističkom lideru.

Najnoviji združeni napad Sjedinjenih Država i Izraela na Iran i odgovor Teherana ponovo su aktuelizovali pitanja o učinkovitosti svetskog pravnog poretka. Kada formalni mehanizmi zakažu, imamo li luksuz da principe stavimo ispred nužnosti?

Deklarativno za Evropu, a realno u regresiji, i Srbija i Crna Gora nalaze se – svaka na svoj način - u sudaru suvereniteta i Crkve, i agresiji geopolitičkih tutora. Ključno pitanje nije ko je formalno bliži EU, već ko je spremniji da raskine sa praksama koje Evropu svode na izjavu.

Nova kolumna na portalu:

Selektivno sećanje obeležje je srpskog društva i naroda još  od epskih narodnih pesama u kojima su stvarni osmanski vazali proglašeni za mitske anti-osmanske junake, pa do novokomponovanih poskočica kojima se veličaju ratni zločinci i ubice na izvitoperenoj nazovi-verskoj manifestaciji. Od pre početka raspada SFRJ to se izdiže na nivo nacionalne mantre, i u „koaliciji“ sa lažima, izmišljenom istorijom i najneverovatnijim konstrukcijama zauzima svest većine namerne da obnovi nekdašnju slavu, kolikogod da je slava izmišljena.

U sad već tradicionalnoj postbožićnoj poslanici pozabavio sam se ujedinjenom Evropom i našim mestom u njoj, pod parolom „pametan ne ponavlja greške, budala ih ponavlja do u nedogled“, te da današnji raspored evropskih političkih zvezda mora da se iskoristi.

Tema „dušu dala“ za kolumnu, pa kako da je zaobiđem? Šta, u stvari, stoji iza Vučićeve „ideje“ o grupnom ulasku svih zemalja Zapadnog Balkana u EU?

Već četrnaesti mesec, iznova i iznova, ponavlja se ista slika u Srbiji: građani zahtevaju odgovornost za novosadsku tragediju, a vlast igra i po ivici građanskog rata, samo da odgovorne ne isporuči

Pred čitaocima je kolumna sa dosta satire, jer je pitanja kojima se bavi – normalnom čoveku nemoguće da gleda bez smeha i podsmeha. Ipak, problem koji stoji u pozadini je kudikamo ozbiljniji, i preti da posle smeha donese suze.

Iskrenost Aleksandra Vučića trajala je koliko i čitanje s telepromptera: već sutradan su njegove pristalice pokazale da nemoral i izostanak stida nemaju dno. Od razorene države, privrede i institucija, Srbiji su veći problem – razoreni ljudi

Rezolucija EP, te pucnjava i paljevina u “Ćacilendu” pokazuju da je Srbija ušla u fazu kada od vlasti kojoj se izmiče tle pod nogama može da očekuje bukvalno sve. Režimu se vidljivo bliži kraj, ali, neće od toga biti benefita ako se srpsko društvo ne izmeni iz temelja:

Da li je pomirenje baš svako i svakakvo „pomirenje“?