Dolores

prema beogradu bez beograda na vodi.

volim tvoju plejlistu

i to kako svi tvoji planovi uključuju vino

to što motamo isti duvan

volim kako držiš četkicu

kako sitno izgledaš pored velikog platna na kome slikaš

volim to kako su ti zubi krivi

to što me paziš i čuvaš i voliš očima

i što ponosno stojiš iza toga iako nismo stvarno par

posedujemo dušu jedno drugome dok ti svejedno bežiš od posedovanja

uporno mi postavljaš sto za mnogo veliku gozbu pa potom serviraš ništa

ostavljaš me tako zbunjenu.

uporno spuštaš dimnu zavesu između nas i nečeg stvarnog i opipljivog.

maštam noću kako ćemo stići u Pariz jednog dana pod sasvim drugim imenima

i danonoćno živeti u filmu.

u Parizu u kom živimo u mojoj glavi samo neće biti dimnih zavesa

a ja to nikada nisam mogla jer

nebo je sloboda,

a tvoje oči su meni ipak okean

i ja se davim.

preteški su mi svi delići tvoje duše koje sam slučajno uhvatila i prišila za unutrašnji džep.

ja želim na površinu.

želim da mi tvoje oči ne budu više ogroman plavi kavez

već nebo

želim da pobegnemo u Lisabon i postanemo samo beogradska priča o izdajnicima,

da dišemo slobodu,

ne znam da li me je išta na svetu tako rastužilo

zamislite kako je gledati okićen grad, gledati vršnjake kako šetaju sa porodicom, jedu pečeni kukuruz i nose kese sa ukrasima od kineza

i onda otići u zgradu namenjenu deci koja nikome ne pripadaju i shvatiti da tu pripadaš

otići među decu koja nisu ničija briga;

koju niko ne pita imaju li pare za grad ni da li su poneli jaknu jer će uveče biti hladno,

da li su gladni, kako im je bilo u školi;

među decu kojoj niko ne govori da izađu iz svoje sobe i pozdrave se sa gostima jer

svoju sobu dele a goste nemaju

zamislite kako je buditi se svakog dana znajući da ste pod ovim nebom sami i da su svi ljudi u vašem životu slučajni i privremeni prolaznici

a onda zamislite da na sve to

nemate čak ni jelku

i dočekate prazničnu melanholiju raširenih ruku jer se ona nikako ne razlikuje od vašeg svakodnevnog života

gde postoje samo dve klase

jedna koja živi u tugi za umrlom majkom i ocem

i druga koja živi u mešavini tuge, ogorčenja i besa prema njima jer ih, u ovom životu, nisu želeli.

U početku me je stvarno voleo toliko da sam i samu sebe zavolela.

Radovalo ga je da me gleda kako jedem i da mi donese burek rano ujutru,

radovalo ga je da mu dođem na posao, da mi se svidi kafa koju mi je skuvao, radovalo ga je da podeli dan sa mnom.

Voleo me je toliko da sam to znala i bez da mi kaže.

Zapamtio je kako volim da mi se spremi limunada, slikao mi mačke koje sretne na ulici i delio sa mnom sunce i klupe u pionirskom parku.

Bili smo nezasiti

razgovora

vođenja ljubavi

poljubaca

smeha.

I nikad nije bilo dovoljno.

Koliko god bih mu stvari ispričala, rekla bih mu još, koliko god bi mi stvari ispričao, slušala bih još.

Ako bismo podelili doručak i prvu jutarnju kafu, želela bih da podelim ručak i popodne sa njim.

Ako bismo podelili i popodne, poželela bih da provede noć sa mnom.

Agresivno mi je lepio poljupce po licu, držao moju ruku u svojoj gde god bi krenuo, smejao se tome koliko volim Bajagu i sedeo ispod moje terase kada nisam mogla da izađem u grad.

Bila sam spremna na sve, samo da on bude dobro.

Maštao je sa mnom o našem stanu u Beogradu i o terasi toliko velikoj da taman nas dvoje možemo da stanemo tu.

Obećao mi je da će mi okrečiti zidove naše sobe u boju kajsije.

Mazio mi je kosu, kuvao supu kad se razbolim, lečio moje mamurluke, ljubio more u moje ime, kupovao zalaske sunca, ljubio me za laku noć i pričao mi je najlepše melodije ovog sveta.

Često smo ležali u mraku i slušali pesmu o jednom mestu sačuvanom za dvoje ljudi koji se vole skoro kao mi.

Pili smo vino u kadi,

gledali smo mnogo dobar film o mađioničarima,

pevali uz pesme sa radija u kolima,

gledali zvezde iza njegove kuće i mazili mačiće koje je omacila njegova mačka.

Pričala sam o svemu sto Lola mnogo voli a misli da je sramotno voleti.

Zbog tog čoveka sam shvatila da je okej to što verujem u vanzemaljce

u to da je zemlja ravna

u tarot karte;

i da je okej to što ne volim da se češljam, to što su mi nokti uvek izgriženi do živaca i to što mi je crna hronika zanimljiva.

Mrzeli smo policajce, ponedeljke, komercijalu, grizli, loše kafe i lošu muziku.

Voleli smo flašu, grizli, izlaske, terasu kod supa, buksne, japanska kola, dobar san, picu iz mocarta, nakit, jedno drugo.

Na prste smo brojali koliko je još meseci ostalo do odlaska iz ovog grada.

Imali smo psa.

Bili smo drugovi, braća, sestre, prijatelji, ljubavnici i supružnici.

Zamišljao nas je u šetnji sa malom devojčicom plave kose i sanjao me sa našom decom.

Smejala sam se kad se on smejao, bolelo me je kad ga boli, znala sam kako diše, o čemu razmišlja i mogla sam životom da tvrdim da nikad nećemo prestati da se volimo.

Makar se poubijali dok se svađamo

mislila sam da nikad nećemo prestati da budemo oni pravi.

Godinu dana kasnije

bili smo u Beogradu i činilo se da je sve baš onako kako smo želeli

ja sam upisala fakultet a on je radio svoj posao iz snova

Ko bi poverovao

da smo ćutali,

da me nije zagrlio kad sam stigla,

da me je taj čovek gledao kao teret, kao neki ranac pun kamenja,

da mu je laknulo kad me je ispratio na stanicu,

da sam plakala i da mu je to bilo užasno dosadno,

da je bio opsednut mišlju kako mu treba nešto drugo