𝖘𝖑𝖊𝖊𝖕𝖞

...

Občas si přeju, aby se posledních pět let vůbec nestalo. Aby to byl jen absurdní sen, ze kterého se vzbudím.

Kišovito proleće. Melanholija, koju menja neizdrž, kao miran, tihi pljusak koji žudi za gromovima. Inače ne volim grmljavinu, plaši me, ali sve je bolje od ove ubitačne praznine. Ovo su dani kada mi očajnički treba zločin iz strasti, kada o koncu visi moja sposobnost da ne gurnem svoj život u provaliju samo da bih osetila krv da ključa ispod slojeva ravnodušne kože. Ovo su dani kada bih otvorila sve svoje ožiljke i jecala na kolenima, ali se neka sablasna otupelost ispreči, podrugljivo me primora da shvatim da mi je već predugo sve isto.. jednolično, beživotno. Svakim danom koji se prikrada sve sam bliža realnom svetu, nijedan ćošak mojih fantaziranja više nije bezbedan, svaki san deluje uzaludno. Jedina stvar koju istinski želim je intenzitet. Želim njime da raznesem grad, planetu, svemir. Umesto toga učim se kompromisima. Ludilo se oprašta jedino u umetnosti. Trudila sam se to da ne saznam. Ali jesam. Previše puta. Probaš li da je materijalizuješ, ljudi će od tebe okretati glavu, saučesnički razmenjivati priče s drugima i samozadovoljno klimati glavom, gest kojim nedvosmisleno signaliziraju da oni.. nisu kao ti. Hranim time svoj bes, ali i on odustaje polako. Prihvati, kaže mi, predajući se. I ja prihvatam. To je zdravo, zrelo, odraslo. Samo od tog prihvatanja želim da vrištim na sred ulice. Gladna, zahtevna, razjarena zver, deo mene koji ne može protiv sopstvene prirode. Deo mene koji najviše volim i istovremeno najviše prezirem, koji ću izgleda zauvek morati da držim zaključanim iza rešetaka, ako planiram da funkcionišem u ovom svetu. A koliko mu treba igralište, neko mesto da slobodno udovolji svakom svom nagonu i impulsu. Koliko mu treba prostor drugi i drugačiji od tog kaveza i mraka u kom ga primoravam da boravi. I sad ga čujem kako mi šapuće, zna da teško uspevam da mu odolim, uvek isto: prepusti se. Znaš da želiš. Oslobodi me. Nahrani me. Sledi me. U našoj igri, Eros i Tanatos, uvek dve strane istog novčića.. i smrt kao sastavni deo libida. Ali ovako sam smirenija, više sabrana, glorifikacija racija kojoj podležem iz puke inercije. Kao.

Sve je ovo, kao.

Svaka sličnost je slučajna, i tako to.