𝕶𝖔𝖇𝖊𝖓𝖐𝖆

Trudim se da zanemarim razno-razne gluposti,da ne vidim,da ne osećam. Ali i zatvorenih očiju vidim da nas vreme modernog doba pravi tupe i glupe. Mala šaka naroda se izvuče iz te gužve,a da nisu oštećeni u dušu,srce,savest...itd. Oko sebe imam "prijatelje" ( nove i stare) koji se saosećaju sa mnom,koji diče svoje prijateljstvo sve do neba i ne raskidivu vezu. A najmanje su tu kada zaista trebaju. Naravno,tu su izgovori. Šta ćeš.. Klimneš glavom i u fazonu "U REDU JE,NE BRINI" a u duši ti se kolebaju mrak i duhovi. Sutra već trčiš za njih i oko njih. Zašto? I to je ono što nas menja. Još uvek se trudim da ne budem takva,ali mislim da ću popustiti. Kao upregnut konj,sama ću svoj teret da vučem i niko to neće znati. Do kada? Ne znam...