altruista

To nam se dešava svima i nikada nije prijatno, jer mi uvek kroz glavu prođe broj femicida u današnjem društvu i priča o krhom muškom egu i njegovoj sujeti, jer nekad moram da glumim pristojnost i kad bih samo pobegla. I desilo se previše puta. I kada sam išla na trening. I kada sam bila nenašminkana. I kada sam nosila široko. I kada sam bila sređena. I kada sam imala kratku haljinu. I kad je bilo jutro. I kad je davno prošla ponoć. I kada sam išls na posao. I kada sam bila u vozu. I još nebrojeno mnogo puta je bilo njih koji su smatrali da je okej da prokomentarišu moj izgled dok hodam ulicom, da me povuku za ruku dok idem negde, da probaju da me pipaju po telu dok putujem, da dobace nešto ili mi se unesu u lice dok radim svoju stvar. I sve češće uhvatim sebe da stišava muziku dok hodam, jer možda neću čuti nekoga iza sebe. I svaki se put udaljavam kad probaju preblizu da mi priđu, a godinama već traje. I treba da se plašim i pijanih i treznih i uspešnih i neuspešnih i jakih i iskompleksiranih i svih.

I jebem ti ja više to društvo gde je strah žena da hodaju ulicom same normalna pojava; gde prijave nasilja završe uz upozorenje - pa se svi čude kad posle dođe do ubistva; gde je uvek žena kriva - što nosi suknju, usku majicu, ima šminku na licu; gde se - to su muškarci i njihovi hormoni - smatra za validan argument; gde silovatelji i zlostavljači ne bivaju kažnjeni. Jer ja ne želim da mi dobaciju na ulici, ne želim da dobijam takve “komplimente”, ne želim da moram da ubrzavam korak ili se okrećem iza sebe samo zato što neko govno od osobe misli da vredi više time što je muško ili se posle pere sa ‘bila je to šala’, jer ne - nije i neću da se smeškam i pravim se da je okej.