Stanuje nešto požutelih slika.

Mladost, osmesi, prošli vek

I jedan akvarel poznatog lika.

Mrve hrabrosti retko skupim,

A kad poslednja kapija odbrane nestane,

Kartu za bioskop prošlosti kupim

I njeno oko u moje stane.

Ponovo tramvaj kruži oko Slavije,

Nad gradom oblaci dremaju,

Bluz malih koraka u glavi je,

Plave se kiše spremaju.

Na uglu kod pozorišta stojim,

Večeras igraju Glembajevi, Krleža.

Srcem otkucaje sata brojim,

Dok čekam da dođe od Manježa.

Iznajmljena soba u dnu dvorišta,

Jedan krevet i poster glumca iz novina.

Nama sem nas nije trebalo ništa,

Možda koja kap belog vina.

Al` Neko je nemaran sve srušio,

Na lošem mestu presek`o špil.

Rasparao život pa pogrešno ušio,

Neko je rđav sklopio dil.

Sad mi ponekad Hadson glumi Dunav.

Ko šmirant bedno krade mi noći.

I kad u laž potonem sav,

Ponavljam samo: I ovo će proći, kad tad će proći.