#sorgue

Voici donc les vainqueurs : les Nénuphars  (bon j’ai ajouté quelques autres plantes à fleurs aquatiques). Ici, ces fameuses autres plantes :

- Vichel (Auvergne) : des Myriophylles dans l’eau étonnamment laiteuse d’un abreuvoir

- Bousbecque (Flandres françaises)  une Prêle (Equisetaceae)

- L’Isle-sur-la-Sorgue (Provence) : quelles sont ces plantes aquatiques dans le Sorgue ?

Fontaine-de-Vaucluse, South of France

LA SORGUE

& druga utočišta pančevo 26. april 2021.

Pančevački marketi! Nedeljom ujutru spremite sitne pare! I sami znate da u subotu niko nije stigao da ih rasitni.

Ugledajte se na putujućeg prodavaca hladnih i toplih napitaka koji, na sve četiri strane buvljaka, predusretljivo viče: “Je l’ me neko zvao?” Neupućeni najpre počnu da se okreću oko sebe, a onda kad shvate da je to manevar skretanja pažnje, neretko i pazare nešto od snabdevača. Nije li to suštinska lekcija pijace: nateraj me da prinesem nos nad tvoju tezgu! Ne krijem da tu lekciju primenjujem i sastavljajući ove izveštaje. Točioca sam poslednji put čuo na Novom Beogradu. Pančevo i Zvezdara su mesta na kojima najčešće srećem duhove tog zatrtog buvljaka, koji se nalazio na mestu gde se sad gradi nova glavna stanica. Elem, kad izgovori lozinku, točilac odmah pusti snimak sa cenovnikom, gde između ostalog možemo čuti i antologijski poklič:  — Više vrste limunade  —  49 dinara!

Buvljak je i ovog vikenda kod mene počeo u subotu uveče. Tada ne samo da vršim standardnu proveru meteorološke prognoze (preliminarno obavljenu još u ponedeljak), već pribegavam i izvesnom gatanju, raščišćavanju misli, ili ako tako više volite, pribiranju, nalik onom kakvom pribegavaju vernici veče uoči svete neđelje. Tako sam i ove subote, u takoreći pretpraznično veče, svojim tekućim poslovima pristupao tragajući za znacima onoga što ću sutradan sresti u buvljaku. Motiv buvljačkog sujeverja, koje sam ovde i drugde svojski eksploatisao, svodi se samo na to “čitanje nagoveštaja”. Zamislite nekoga ko bi svoje snove tumačio u toku spavanja, i imaćete predstavu o meni, noć uoči polaska na pijacu. 

A čemu su me vodili “tekući poslovi”? Naime, napokon sam se nakanio da sednem za prevod romana Bol (La Douleur) novootkrivenog međuratnog genija po imenu Andre de Rišo. Knjigu sam pročitao za jednu noć, a odmah potom se dohvatio naredne, Fontana ludaka, još hrabrije i bezobzirnije. U pauzama hranjenja mog i Ćokinog potomka (koga ćemo ovde zvati Roli), počeo sam da beležim i nekakav “side-translation” u notepad na mobilnom. Šta ćemo: za svesku mi trebaju dve ruke! Menjaju se okolnosti — menjaju i podloge! Elem, Rišo je po svom priznanju Bol pisao pod uticajem Fransoe Morijaka, na koga nikad nisam obratio dužnu pažnju, izuzimajući Terezu Deskejru. Ali kako to često u književnosti biva, naslednici dižu cenu! Radnja knjige odvija se u provansalskoj oblasti Konta (Le Comtat), kojom protiče reka La Sorgue. Nju sam uvek u sebi vezivao za pesnika Renea Šara i njegovo utočište, L’Isle sur la Sorgue. Ima nečeg setnog u imenu ove reke, i tek sada, kucajući izveštaj, shvatam da taj osećaj ima veze s nemačkom rečju Sorge, briga. Kad sam se u Bolu susreo sa La Sorgue, nametnula mi se prva konkretna kvaka: kako preneti ime reke, a ne reći “reka”? A da čitalac odmah shvati da je voda posredi? I presekao sam: Sorga. Ženski, ne muški rod. 

U ovoj, još neobavezujućoj fazi prevoda, prvi rešen problem, koliko god bio lak, znak je za pauzu. Nasuo sam čašu vina. Roli je već uveliko spavao. Spremao sam se da se s Ćokom obrušim na sveže spremljena pečena krilca. Ali nije još bilo vreme za porodičnu razobručenost. U tom trenutku je stigao mejl od Lorana, druga prevodioca iz Francuske. Pisao mi je kako je upravo prošao kroz Arl. Usput je napomenuo da nije uspeo da obiđe moju omiljenu antikvarnicu u tom gradu, koja nosi ime upravo po Rišoovoj knjizi, Fontana ludaka: bila je zatvorena. Njen vlasnik, Žilijen, drug po pastisu i po buvljim knjigama, nedavno mi je pisao žaleći se da Fontana već dugo ne radi zbog “zaštitnih mera”. A šta ćete tek reći ako spomenem da mi je nedeljno jutro, kada smo sve troje već uveliko bili na putu za Pančevo, počelo mejlom još jednog kolege prevodioca, Dušana iz Beograda? Prva rečenica je, zamislite, glasila: “Bojane, želim ti da uskoro odeš u Arl!” I ja to, dragi Dušane, želim sebi još od septembra pretprošle godine, kada sam morao da ga ostavim, ali okolnosti nisu bile naklonjene niti mojim niti ičijim željama. Ko se pita zašto toliko spominjem Arl, neka pročita izveštaj o jednoj podrobnoj šetnji njegovim obodima, objavljen, sva je prilika, baš u jesen devetnaeste. Ups, osamnaeste! Tako je sa svim datiranjima posle kovida: uvek treba dodati još jednu godinu!

Kada u Pančevo odete a navikli ste na zemunski buvljak, morate odmah da pristanete na rastezanje i u vremenu i u prostoru. Taj buvljak, naizgled, nema početka ni kraja. I središte mu je uslovno. Sav je slika i prilika decentralizacije. Širi se kao nekakav grad osmanskog tlocrta; grana se slepim uličicama i prolazima i treba dobro da šipčite da biste došli do dela tla obraslog običnom pančevačkom, spečenom travom, na kojoj nema prostirke. Pa ipak, i kada dođete do tog “kraja”, shvatate da je samo privremen, i da će, možda još istog dana, buvljak progutati ostatke vegetacije. Istovremeno, fascinira vas ustoličenost, nekakvo dubinsko utemeljenje te privremenosti na rubovima. Ja sam je barem video na slici jednog od četiri “kraja” pančevačkog buvljaka. Sva je prilika da će za nedelju dana i po onim haubama u pozadini početi da se gomilaju komadi garderobe.

Pre koji mesec u Zemunu prvi put sam video situaciju u kojoj se posetilac buvljaka spontano i u deliću sekunde pretvara u prodavca. Žena srednjih godina nosila je zavežljajčić nalik onima iz crtaća. Prišla je jednom prodavcu na pazovačkom drumu i nakon što je, više reda radi nego iskreno, upitala: “Je li ovo mesto slobodno?”, istresla sadržaj na komad trotoara pored upitanog. Transformacija je bila momentalna.

Ove nedelje sam u Pančevu prvi put video na delu slučaj direktne preprodaje među trgovcima-susedima. Reč je o dve prostirke koje se nalaze jedna naspram druge na putu koji vodi ka Železničkoj. Dok sam prolazio stazom među njima, muškarac se saginjao da dohvati robu, a starica, vlasnica prostirke, davala mu je detaljna uputstva: “Samo morate da prebacite sve sami! Nemam mušeme!” ne propustivši da doda cenu: “Sve za sto!” Motajući se po nekim poluizgorelim-polupobuđavelim knjigama, pretvorenim mestimično u kašu, susreo sam se, takođe prvi put, sa fenomenom koji bi se mogao nazvati “dupli aršin”. Čulo se kako se neka mušterija zainteresovano približava. —  Luster? — razdrao sa prodavac, a onda dodao tiše  — Je li otišo onaj od malopre? Za tebe: pet hiljada!  Sad mi je jasno da je ovo sigurno bio čisti pijačni manevar. Zašto mi je to uvek jasno tek sutradan?

Knjige se na Pančevu sreću pretežno u nerazaznatljivim gomilama. Treba nekako “dešifrovati” njihovo prisustvo. Morate zaobići svaku robu koja leži na zemlji kao da je odbačena i dobro zagledati sa svih strana: neretko ćete iza i ispod tog poluzgarišta naići na knjige. Kad se jedan tata, poput mene (samo što je knjige tovario u kolica) dohvatio dva-tri naslova, Ciga mu je prišao i, primivši pare, zapovednički zagrmeo: 

— Otvori da vidim da li ima pare!

To je, biće, gral, atlantida, vlažni san svakog skupljača starih knjiga iz podruma: da među stranicama na primer iscepane Riznice pesama za decu iskopa nečiju životnu ušteđevinu. Nisam izdržao, doviknuo sam mu:

— Nisi već proverio? — A ko će stići sve da prelista! — I šta onda ako nešto nađemo? —  nastavih — Je l’ delimo?

Poslednje pitanje, naravno, ostalo je bez odgovora.

No, da pređem na nađeno:

Ovu antologiju nadrealističkih eseja iskopao sam na prvom brežuljku levo. Tamo gde ima trave, još se mogu naći knjige; na kovinskom putu, onom koji se završava rampom, ovog puta je bila mrka kapa za biblioždere. Primetim da je izbor objavila Mladinska knjiga Ljubljana, 1974, i već očekujući čije ću ime zateći na mestu prevodioca, otvorim. Naravno, ispostavi se da je tekstove izabrao, preveo i uredio Aleš Berger, još jedan prevodilac-prijatelj koga sam upoznao u Arlu, inače veliki poklonik Renea Šara, a sem toga, odličan igrač stonog tenisa. Verni pratioci mojih izveštaja i prevoda sigurno će se setiti da sam Bergera spomenuo kao prvog prevodioca Emanuela Bova na slovenački, njegovi Moji prijatelji izašli su osamdesetih godina.) 

Nisam izdržao da mu ne pošaljem odmah svoj ulov: Aleš se raspametio. Bio je to njegov prvi objavljen prevod. Tu su, primera radi, kod nas prvi put prevedene nadrealističke poslovice koje su sastavljali Elijar i Pere. “I otkud”, napisao je, “knjiga objavljena u Ljubljani 1974. da se nađe u Pančevu 2021?” Nešto me je svrbelo da mu odgovorim: “Velika je bila Jugoslavija!” ali sam se uzdržao. Onda bih u Jugoslaviju morao da uključim i Arl. Ipak, najbolji odgovor mom kolegi Alešu dao je sledeći nalaz: izabrane pesme Renea Šara na francuskom, sa komentarima Pola Vena. Naslov? La Sorgue.

Upravo dok sam brkljao po jednoj gomili naslova na centralnom jezgru, dohvatio sam Fransou Morijaka, znatno blagonaklonije nego u celoj prethodnoj deceniji. Kako je Rišoov signal promenio sve! Samo takve naslednike cenim! U mojim rukama se našao džepnjak Génitrix.  A kako bih Alešovim nadrealistima spustio cenu, posegao sam za jednom sitnom knjižicom korica boje zemlje. Ispostaviće će se da je to druga zbirka Petra Cvetkovića, Pesme i bajke, iz ‘71. Na njenoj, srećom neiscepanoj prvoj strani, naiđem na fantastičnu posvetu: