#rikardo

Rikardo // Thinking 'Bout You on .: NOVA MUSIC blog

‘Thinking ‘Bout You’ is Rikardo’s brand-new dance disco number, out on May 29.

kup srbije, finale: c zvezda - partizan 0:1 (23.5.2019)

ostojic za 0:1 

Crveni atom • slovenačka ekspresionistička poezija • izbor Franc Zadravec • Matica srpska 1987 

Gile 

10 dinara (dao 100)

Pre nego što ispripovedam šta se sve izdogađalo sa Jovicom ― a izdogađalo se, bogme, i još se događa, i to, videćete, krajnje nepredvidivo ―  dugujem vam jedan prethodni susret sa Giletom koji bi mogao poslužiti kao njegov ekonomsko-socijalni portret, kako biste u punoj meri razumeli narednu epizodu. 

Gileta sam prvi put sreo pre više godina. Imao je stalnu tezgu bliže Njegoševoj, veliki izbor knjiga, i na pijaci je bio redovnije. Sem Dudine i Maričine tezge, koja je bila tik uz prodavačicu sijalica, uz Njegoševu, njegova je bila druga po izboru naslova. U poslednjih godinu dana zato, kada je Kalenić renoviran, pa se većina prodavaca polovne robe, stisla uz Višku ulicu, Gileta sam slabo viđao, a i kad ga je bilo, tezga mu je bila poluprazna, razdeljivao je sve što stigne i brzo odlazio. U tom trenutku, kad je izgubio stalnu tezgu, čini mi se, baš onda kad sam kupio Brinkmana i neke druge knjige iz biblioteke jednog crnogorskog pisca, Gile i ja smo se upoznali, to jest, prišio mi je nadimak po uglavnom mrskom, a meni omiljenom književnom rodu. Moje poznanstvo, doduše, nije ga naročito usrećilo: kad god bismo se sretali, bio je na različitim tezgama, uvek u žurbi da se reši knjiga, ponašanje koje je slutilo jedino na bedu. 

I tako, početkom marta, nešto pre otkrića Rošulja, Danice i Makovića, sreo sam Gileta u “cvetnom pojasu”. Vukao je putnu torbu i brzo me izvukao iz špalira koji se guzio između pustog pojasa i pretrpanog buvljačkog dela  ― reorganizacija koja miriše samo na jedno, ali o tome, takođe, kasnije...  Pređosmo na jednu od slobodnih tezgi ka zelenoj pijaci.

― Imaš šta novo, upitah ga.

Umesto odgovora, podaduo od nespavanja, znojav od tegljenja, izuzetno nervozan, Gile je otvorio torbu i počeo da ređa knjige po tezgi, sve vreme pogledajući levo-desno. Razmicao sam ih: većinu sam već video u njegovom podrumu, ali znao sam da ću ih sigurno razgledati još neki put... Jer dok ih ne proda, Gile me, kao nekog ko je zainteresovan za knjige koje inače ne idu, neće pustiti. Tačno znam da bi najviše voleo kad bih, kao što sam negde jesenas, uzeo celu tu torbekanju i odneo je, pa i za džabe bi mi je dao. I otud žurba. Ali imam strpljenja. Kako razgledam grupu od desetak knjiga, Gile ih spakuje. 

Pored tezge se nacrta činovnik JKP. 

― Prodaješ ovo?  ― upita Gileta podsmešljivo.  ― Ma jok, dečko samo da razgleda, odbrusi Gile ne gledajući ga, očekujući da samo prođe. Ali ovaj se nakačio.  ―  Ma da, da razgleda, kako da ne, čisto da vidi šta imaš, pa je l te, ako mu zatreba, da pozajmi? Ti si član biblioteke? ― i pogleda me upitno.  Ja oćutah, ali Gile se ne uzdrža i napravi nestrpljiv pokret rukom, i izusti nešto u stilu “Ma ajde”, “Ma prođi”. To naljuti službenika.  ―  Vidi ti njega “ma prođi”. Mogao bih sad da ti napišem kaznu...  ―  i nastavi u tom stilu da zvoca dok sam ja ćutke razgledao, pogledajući ga ispod oka, a Gile, zadržavši jezik za zubima, samo se donekle ubrzao u vađenju i pakovanju knjiga. Službenik produži tamo gde je Gile hteo da ga otera. 

Budite sigurni da je prodavac propao kada ga uhvatite kako se seli s tezge na tezgu, moljakajući one koji su je već unajmili da izloži svoju robu na pola sata. Kada je zakupac neumoljiv, onda mu ostave robu koja se na njegovoj tezgi prodaje, uglavnom, uz odgovarajući procenat. Ali među pijačnim prodavcima kolegijalnost je retkost. Odnosi među njima gori su od odnosa među prosjacima i svih suparnika koji dele isti trotoar i resor.  

Izdvojih, dakle, ovu knjižicu iz edicije “Slovenačka književnost” i još jednu, Kalvinovu Markovaldo iz edicije “Raspust”. Gile reče: 

― 20 dinara. ― Dvadeset dinara ukupno? 

Da. Otrčah da rasitnim. Ne u menjačnicu, jer na sve tri u okolini piše: “ne rasitnjavamo”, nego u pekaru, prvu u Njegoševoj, pored srednjeg ulaza: kod pekarke sa mesnatim prstima (kako bi rekao Rikardo) uvek kupim neku “slatku korpicu” za pedeset dinara i nikada mi se ne mršti na petstodinarku. Razmišljam usput: dvadeset dinara za netaknutu knjigu u tvrdom povezu, čija je izrada koštala bar 10 puta više. Ne, vrednost nije u uloženom radu. Vrednost ― knjige, barem ― jeste u onome što ostane pošto prođe, naravno privremena, iluzija slobodnog tržišta, sav onaj konvoj od dostupnosti, carina i nameta, godišnjih bilansa i plaćanja poreza ― svi ti igrokazi na koje pristajemo jer mislimo da ćemo bez njih poludeti. Pravu vrednost knjiga dobije tek kada postane svojina, izmenja nekoliko sopstvenika, i pošto se ispostavi da je niko neće, još gore, da nikom ne treba. Marksisti i zastupnici “isplativog rada” ― a naročito kolege izdavači koji bi da “žive od svog posla”  ―  neka razmisle o toj anomaliji. 

Dok sam se vraćao, vidim Gileta kako razgovara sa jednom ženom s pijace, i po licima bi se moglo reći, ogovaraju službenika JKP. U prolazu mu pružim dvesta dinara, klimnem. On me pogleda umorno i kaže: Zvaću kad bude nešto novo. Znam da neće biti skoro ništa novo, nego da ću se praviti fin, kao da sam zaboravio, pa se nasmejem i za vlažne maramice izdvojim pedesetodinarku.