#podrum

Ponekad čovjek mora proći kroz neki svoj ‘podrum’ prije nego izađe na svjetlo. S time da čovjek, uglavnom, ne zna broj koraka koji u tom ‘podrumskom’ vremenu treba prijeći. A to zna biti teško i frustrirajuće. Toliko teško da čovjek ima osjećaj da nikada neće izaći na svjetlo. Štoviše, biće mu bude tako obuzeto crnim mislima da počne vjerovati kako svjetla više i nema. Ili da ga više ne može…

Kada mi je zajednička poznanica napomenula da je D. Mihailović čistio podrum, 

razrešivši nedoumicu iz prethodnog posta, nisam se uopšte iznenadio. S obzirom na nekoliko kiks-pretpostavki iz prošlosti, morao sam, iznoseći fakta, izneti i neku koja uključuje nevoljno otuđivanje imovine. 

Kiks vas nauči obazrivosti. A taman sam hteo da se osmelim i prospem neku bahatu konjekturu i u vezi s ovom kamarom, pa da me grize savest kad mi jave da sam omašio. Iako sam se nagledao ovakvih slučajeva te mi je strano građansko naricanje nad joj-bačenom-imovinom, opet se zapitah: zar i čovek sa stažom u izdavaštvu mora da plati skupljače otpada da ga oslobode suvišnih knjiga? Zar ni on u takvoj situaciji neće pribeći antikvarima od kojih nešto može i da zaradi?   

Ipak, požurivši na pijacu u terminu kad njom šestare samo lešinari (oko četiri sata) nisam mogao da to “čišćenje podruma” ne shvatim i kao simbolički gest. 

Izbacivača knjiga nisam doživeo kao Dejana Mihailovića lično nego kao urednika u kući koja je donekle simbol današnjeg izdavačkog establišmenta u Srbiji i primer kako se izdavač mora ponašati da bi opstao u sistemu kojim diktira bankar.

S druge strane, na tezgi, gde sam ih i danas zatekao, završili su preostaci nekadašnjih izdavačkih magnata, Prosvete, Nolita, Rada, koji su važili za krem izdavaštva u jednom dijametralno suprotnom sistemu gde se knjiga i tržište nisu dovodili u presudnu vezu, u kom je o izdavačkom sektoru brigu vodila država. 

Nije, u ovoj alegoriji koju povlačim, nimalo slučajno što su se na tom smetlištu našle periodika i poezija, roba koja na današnjem tržištu nema nikakvu prođu. 

Tako se jedan sistem oslobađa svog prethodnika, nesposoban da unutar njega sagleda šta bi od ostavštine mogao da apsorbuje, prilagodi svojim pogledima na svet, u krajnju ruku i da reciklira. Je li zaista sve što je nasleđeno toliko neupotrebljivo ili je revolt ovog sistema prema onom toliki da se odbija i brkljanje po njegovim ruševinama, ili kako moja doušnica reče, “trekeljanje”? Je li nepoželjan i materijal, baza za nadogradnju? Ili je baš sve što je preteklo iz tog nasledničkog paketa, iz te vremenske kapsule, moralo da se iznese, odbaci, porekne? 

Kako sam sklon distopijama, kao svako ko zna da sistem unutar kog se obreo neće potrajati, živo me zanima šta će od knjiga iz ovog, neoliberalističkog, sutra preteći, barem se zadesilo samo u podrumima? 

Hoće li se, kako ja želim, tadašnji dođoši smejati svakoj literaturi koja je pisana isključivo da zadovolji zahteve tržišta (kao što se mi danas smejemo onoj koja odgovara zahtevima dogme, ideologije, preovlađujućeg duha)? Ako fond naslede neki daleki potomci socijalista, koji će sesti na vrat bankarima, koji će preosmisliti pojam “imovina”, i sažaljevati nas kad se sete da nam se život svodio na potrošnju, hoće li ostati išta od knjiga koje su se za vreme naše ere proslavile? Kako će postupiti sa artefaktima neprijatelja? 

Moja je pretpostavka (evo kako sam se posle obazrivosti osilio!) da ih neće ni izbaciti na ulicu, pred kontejner, da neće, šta god u ostavama zatekli, ništa stići na tezgu, a kamoli u nekakav muzej. Sve do poslednjeg lista papira iz naše ere, naslednici će spaliti, bez ceremonije. I oni će “početi iz početka”. 

U petak, 31. marta, u mestu Bikić Do na padinama Fruške gore, Vinarija IN je organizovala uzbudljiv prolećni obilazak svog vinograda i vinarije.

| LookerWeekly