#platonizam

Tvoj mi je spomen na pravome putu Svetlio sjajem udaljena sveta. I kada mrzost i uvreda kleta Zadaše srcu mnogu ranu ljutu Blažio ih je - to sudba dodeli - Al' kao što se vatra ognjem celi

Zarobljavaš mi misli i oblikuješ me iznutra

Edgar Vind to pitanje malo rezimira filozofski, poredeći Fičinov stav sa stavom njegovog učenika Pika dela Mirandole. Piko je govorio o dve vrste sreće: o prirodnoj sreći, koja potiče od otkrivanja tragova božanskog u nama, i o vrhunskoj sreći, do koje dolazi gubljenje nas samih u Bogu. Vind tome dodaje značajnu opasku: Fičino je oduvek smatrao da su ta dva puta zapravo jedan put, jer je verovao da samo kroz povratak Bogu ljudi uistinu mogu dostići cilj neotuđivanja od sebe samih. Pošte se njegova vrlina nalazi upravo u transcedenciji, čovek bi trebalo da pronađe - a ne tek da se izgubi - u Bogu.