#parstvari

Nema normalnosti sa njom, ona odstupa od toga u velikoj meri. Opet nije mogla da mi da mira, opet je dosetala u san kao da je poznajem milenijumima, kao da je gledam svaki dan, pa je moralo i nocima tako biti. Nije mogla da dopusti da je neko zaboravi, pa i preboli. Dosetala je najbolje, najsavrsenije, na najboljem mogucem mestu sa tom tek ocesljanom kosom, usnama kao med i mleko, pogledom deteta. Ko bi tome odoleo? Samo da si je video. Cudesno u svemu ovome je to sto je nisam znao. Nisam je znao, mislim na njen lik, ali sam je sinoc tako dobro oslikao, svaku crtu pogodio, kao da sam prosao kroz svaki tracak njenog tela, svaki deo koze. Dosla je u kasne sate, kada je Mesec bio najsjajniji, kolima koja su bila parkirana iza i pogodila adresu kao da je tu sama zivela, a ne kao da je prvi put ovde. Poljubila me nestvarno, neocekivano, tako da je ona htela to, uvukla se pod kozu. Noc ucinila nemogucom samo tako, kao da joj je to druga priroda. Zelela me je, u svakom pogledu, da ostanem tu, da budem uz nju, a ne da smo udaljeni kilometrima, miljama. Zelela je da zna sve o meni, kao sto sam ja o njoj. Nije htela da me pusti, poljupci su samo leteli, van ovog sveta su bili, nisam mogao da verujem. Htela je sve sto je bilo suprotno stvarnosti, bas suprotno. Bila je san, ali je htela doziveti javu, a hteo sam i ja. Htela je pravu stvar, ali je ovo bio samo san.  Prosto sam leteo, ziveo medju oblacima, nisam hteo da se probudim zbog nje. Provela me je kroz svaki moguci scenario, kroz svaku mogucu priliku, svaku mogucu vatru, pa cak i led. Od dolina, do planina, sve je bilo tako stvarno, u tom trenutku sam je znao vise od sebe. Znala je sve moje, od ljudi, do odece, od dodira do postelje, od jutra do noci, pa jos i par stvari sa tim. Ustao sam, tako sam bio besan, bas iz tog razloga. Bio sam besan sto je tako olako dosetala, sto mi je unistila noc pa i sa tim jutro. Odradila je par nezaboravnih stvari, ali sam je i dalje prezirao, zasto nije mogla da me pusti, da bude zavrseno, kako jeste, nego vec i da me porganja tamo gde sam van svega ovoga, gde mi misli lete? 

Otpocelo je sve sa njom, pricamo o jednoj devojci. Pricamo o poljupcu koji je promenio sve, koji je zaustavio svet na trenutak i nije bilo pomaka.  Bilo je podne, normalan zivot sa normalnom devojkom, ali je tu bila zamka. Tu, tu bas gde nisam ocekivao se nasao poljubac koji je bila varnica, srcani udar mome srcu. Na sekundu je sve izgledalo mirno, sve je stalo na ko zna koji sat, osecao sam kako se vazduh pomera, kako krv tece venama. Osecao sam se zivim, ali sam kasnije dozvieo takvu smrt. Na tome se zavrsilo, ostao sam opet sam, kao i svaki put. Ostala mi je samo uspomena, a ja njoj jedna od zanimacija, nista vise, samo to. U ovom trenutku se menja sve. Nekoliko momenata, sati napred, kada je zivot opet imao smisla, kada je ona uskocila, potpisala moje usne. Gledajuci je kako hoda, kako prica, kako samo razmislja. Dok peva pesmu, pogadja svaku notu, svaku rec. Ocaravajuce recenice, zvuk sirene, kako sam je samo mrzeo. Dok je igrala svaki pokret je govorio svoju pricu, svi su je gledali, zeleli. Video sam im zelju u ocima koju sam ja imao. Noc je pretvorila u snove, sve je prevorila u nista, samo je ona u centru bila, samo je ona posedovala noc i par stvari. Toliko je trebalo, par stvari. Par stvari u rukama, na stolu, u mislima, iz svega je pravila nesto vise, nesto mnogo vise. Noc je premalo trajala, ali sam sacuvao svaki momenat.  Nema ona imena u mojim mislima, ili srcu, nema ona nigde imena, ona je poznata kao “sve”, ono sto je neukrotivo, kao noc koja se pretvorila u otrov sa kojeg se ne mogu skinuti.                                                                                              -IDJ