Пре две недеље и који дан,
када је још био актуелан “фонд Дејана Михаиловића”, Марјан и ја смо се договорили да се нађемо на Каленићу око једанаест и покупимо joш шта ако је преостало.
Као превејани библиождер, на пијаци сам био већ у десет. Обишао сам све тезге, између осталих и ону на којој сам срео књиге приписане Дејану М., где је продавала госпођа која је иначе једва говорила, и која се могла чути само кад се са неким од колега продаваца псовала на мртво име.
“Све што се дало разграбити разграбило се”, рекао сам Марјану кад смо се у договорено време нашли у кафани “Буковски”, “евентуално можемо направити један лешинарски круг.” Тај круг, лешинарски јер се прави тек после дванаест-један, често је умео да изненади баш зато што се од свега дигну руке.
Када се прореди гунгула, имали су обичај да се појаве они продавци који нису толико извикани. Постојао је, свакако, и прозаичнији разлог за њихово кашњење: тада се по пијаци ређе врзмала и комунална полиција. Један од сталних послеподневних продаваца био је и овде већ вишеструко опевани Гиле.
Ништа забавно нисмо срели изузев књиге Од Косова до Јадовна, над коју се мој пријатељ наднео и, напоменувши да је “из ње све почело” (сушта истина, јер је недавно доживела девето издање), извадио педесетицу. Затим смо код неме баке пазарили Мирославу Оташевић, прву књигу, Пегаз. Уследила су још два-три шкарта за којима се, будући да сам већ направио патролу, нисам ни осврнуо, која ће Марјан, од мене свакако педантнији, можда и навести. Све у свему, мршаво и за лешинарски период.
Међутим, потом, после пијаце, можда баш зато што се не набрстисмо, наведох Марјана у Нолитову књижару у Максима Горког.
Унутра нас дочека неколико мајки које су се (прегласно) распитивале за школски прибор. У првом плану, на монтажним рафовима, налазили су се календари, честитке, канцеларијски материјал и остале пичке материне. У позадини, на полицама, могла су се назрети, али не и пипнути Нолитова издања која су већ годинама на распродаји.
Тако се домогосмо и Радовићевих есеја из деведесетих година који су ми својевремено, пре шест-седам година, нешто значили. Пошто сам их недавно купио (у истој књижари), прелистао сам их овлаш. Схватих да би било боље да не кварим тадашњи утисак.
Померисмо један сталак за брошуре да бисмо се до књиге пробили. На првој белој страни, поред шифре, стајала је педантно исписана цена.
Не евра. Двадесет пет динара бруто. Марјан је опет успео да ишчепрка неколико за себе важних наслова (остатке онога што сам ја обрстио). Потом се обратио касирки с питањем шта је преостало од некадашњег Нолитовог фонда.
Као да је једва чекала да одговори, веома љубазна госпођа је истакла да је после ‘99 архива Нолита разграбљена (”крајње очекивано”, добацих Марјану, “као и Просвета”), да су пријатељи тадашњег газде такозване обавезне примерке односили у кутијама, те да се велики део и данас вероватно може наћи код “једног познатог спортисте који је склон читању”. Продавачицин миг наводим у облику перифразе јер пре тога за име дотичног, веома познатог тренера, нисам ни чуо.
Марјан је додао да се “ми” веома интересујемо за поједина Нолитова издања. Истоветним речима које сам ја (има шест година) упутио продавачици у Нолиту у Краља Милана; али не овако вешто јер се том приликом издрала на мене.
— Јесам ли рекла да нема више ништа у подруму!
Међу осталим насловима на рафовима, нису били сви из осамдесетих. Било је и неких, назовимо их тако, популарних књига. Али ЈУС стандард је дефинитивно пао на ниске гране. Пет изабраних Шћепановићевих наслова, укључујући и Уста пуна земље, стајало је заједно 300 динара. Неколико старитета из библиотеке “Сазвежђа”: испод стотке. У току је било опште пражњење пред ликвидацију. Као да ни снижено није одмицало баш најбоље: никако да плане.
Пребирајући по вишим рафовима, наиђем неочекивано на књигу црногорског аутора Огњена Спахића, Пуна глава радости у издању Нове књиге. Изненадим се с правом јер у књижари је мало шта било млађе од педесет година. Отворим да прелистам: помислим, можда јој нешто фали, можда је неко случајно оставио свој примерак, можда има фиоку и у њој виски. Али не. Као да сам је нашао у нормалној књижари, делује прилично очувано, премда, некако не знам како би изгледала ван патине ових антиквитета.
— Имате среће — добаци ми продавачица — та књига вам је на специјалном попусту.
Оде до касе да провери шифрарник, а ја отворих прву страну. У њој су стајале четири цене. Поред почетне од 1750,00 динара била је наведена другопласирана (875,00) као и трећа цена, од 600,00. Све три су биле прецртане. Испод њих је стајала једна нетакнута, коначна: 350 динара.
Дакле, кад се црногорске цене нађу на “специјалном попусту”, то значи да се за једног Спахића може купити пет Бранимира Шћепановића или десет Борислава Радовића, који је, како смо видели, такође снижен, са неприступачних 40 динара по примерку. Једно црногорско издање за југословенских десет. Не рачунајући пробијање кроз гвоздене сталке за брошуре. За шта бисте се ви одлучили?
Одлажем Спахића. У наредних месец дана сигурно га нико неће пазарити. Док нам је продавачица признавала да се она непрекидно интересовала за Нолитов архивски фонд (у фази дезинтеграције), али да су јој руке, иако је радила у књижари, биле везане, суздржавао сам се да не оплетем неку баналну, самилосну.
— У овом тренутку Нолит не постоји ни као правни субјект, а просторије у којима се чувао фонд су распродате или дате у закуп.
На то нам је госпођа — што је био врхунац опште жалопојке о разбаштињеној државној кући — пружила издање “Каталог 1979-1989″.
— У њему се можете обавестити о свим издањима у најбогатијој Нолитовој деценији. А и прилично је приступачан.
На првој белој страни писало је 2, — .
“Два динара, друже”, глупаво цитирах Бору Ђорђевића. Марјан, одувек сналажљивији у цењкању од мене, не пропусти прилику да каже:
— А могли бисте онда и да нам га поклоните?
Госпођа на то пристаде кроз смех, али Марјан на крају не узе каталог. “Ми све то знамо, нема потребе.
После пола сата изашли смо из књижаре, Марјан се није дао обесхрабрити. Планирао је већ да посети начитаног тренера.
У рукама је носио само два Рвања с анђелом.
