#neobjavljeno

Nemoj me gledati u leđa,

hoću da trčiš.

Kreni, molim te, Marko.

Kreni da trčiš.

Trči brzo,

brže,

najbrže ikada.

Trči ka proplancima i niz brdske livade.

Trči nizbrdo, ka jezeru.

Zaleti se toliko brzo,

i veruj,

da nećeš se saplesti.

Neće ti se ovde sirak i blato za noge hvatati.

I znaj, ti nisi više sa ovog sveta.

Ti živiš u mojoj glavi,

tu kod potiljka.

Često te pomilujem.

Zato trči brže nego što vetar duva,

grabi se za tračke sunca,

za majicu,

za obraze,

za dah.

I nizbrdo kada stigneš.

Tu na dnu, baš kod ribnjaka.

Ti skoči. Jako i daleko.

Kao skakavac.

I veruj,

poletećeš

i letićeš.

Jer živiš u svetu gde vetar nosi tešku decu.

Leti kuda hoćeš.

Svrati do kuće.

Tu je tata i voli te,

i mama je tu i

ona te isto voli.

I nijedna kuća nije prazna,

nigde nije hladno

nigde nije mrak,

i svi te čekaju sa osmesima na licu.

Sa rukama otvorenim za zagrljaj.

Trči,

ne traći vreme sa mnom,

Traži sebi lepa mesta da se igraš,

mekanijeg hleba.

Dosta si živeo u krutom svetu.

Ovaj moj je samo okrutan,

ni šarenila više nema.

Trči Marko, zaleti se.

Ne gledaj mi u leđa.

Leti,

daleko.

U lepše domove,

ka Ceru,

livadama

i proleću.

-Marko Jakovljević