ni c od crnjanskog
iskopine, politika 20.02.2021.
Kada se Kalenićem prolomi zvižduk Geršvinove Summertime, znate da je pola jedanaest i da je parni dan u mesecu. Glave se odmah okreću ka zvuku, svaka na različitu stranu: tako prodoran i čist zvižduk teško je locirati. Ali vama uspeva. Zviždača prepoznajete u starcu sa zulufima za susednom tezgom. Na poglede i trzaje se ne obazire. Bezbrižno će, još bezbrižnije pod maskom, odsvirati svoju deonicu i proći kroz Kalenić kao kroz salu za probe. Sutradan u isto vreme na repertoaru će biti La vie en rose. Ona se izvodi neparnim danima.
Oraspoloženi, baš na stihu „and the living is easy“ ukopaćete se kraj tezge najbolјe knjižarke na pijaci, koju muzikalni kupac upravo napušta. Knjige su poređane tako da ih možete birati očima. Nekim danima, kad ste baš volјni da preturate, nervira vas tolika preglednost. Ovog jutra, međutim, ide vam u prilog. Na tezgi ćete iz prve primetiti Podzemni klub Miloša Crnjanskog.
„Koliko je Crnjanski?“, pitate prodavačicu. „Sto“. Pošto ste unapred spremili dve stotke, ponašate se kao da ste dobili na lotou. „Jedva čekam da pročitam taj krimić!“, bez zazora otvarate sve karte. „Nego šta“, odgovara ona, „tim pre što je jedini koji je napisao!“
Evo fenomena koji je podjednako drag i bibliofilu i bibliožderu: pronalazak knjige koja se smatrala izgublјenom. U rukopisu nedovršenog dela Serbia i komentari, u poglavlјu „Pančevo“, Crnjanski navodi da je dvadesetih godina u tom gradu objavio detektivski roman pod pseudonimom. To sam znao, ali ne i da se toj knjizi ubrzo po objavlјivanju izgubio svaki trag. U pogovoru, mr Mirjana Popović Radović piše da je knjiga opstala samo zahvalјujući tome što ju je posle rata nepoznati čitalac darovao Narodnoj biblioteci. Pronalazak je time dragoceniji što, po svoj prilici, darodavac nije imao pojma da se iza potpisanog autora zapravo krije Miloš Crnjanski.
Te 1921, i dalјe prema pogovoru, Crnjanski je za pančevački „Napredak“ objavio ovaj kriminalistički roman pod pseudonimom, predstavlјajući ga kao prevod. Izdanje kojeg sam se dokopao fototipski je reprint iz 1985. Rastvori li se naslovnica na kojoj piše Miloš Crnjanski, na klapni, kopiji originalnog omota, naići ćemo na ime Harald Johnsson, koje zaista zvuči kao izmišlјotina. U produžetku, na prvoj strani knjižnog bloka, ispod naslova zateći ćemo usamlјeni natpis „prevod“, bez imena prevodioca. Crnjanski je, zaklјučićemo, pažlјivo izbegao da sebe potpiše u bilo kom svojstvu odgovornog lica za ovaj tekst.
Da li je zaista reč o Crnjanskovoj knjizi? Ako mi se pri prvom prelistavanju i aktivirala sumnja, morao sam da dignem ruke posle autoritativno izrečene presude mr Popović Radović: „Za svakog pravog stvaraoca može se reći da poseduje izražajni arhitip, prisutan u svakom njegovom delu, bez obzira na formu. (...) Unutarnja analiza teksta, pripovedačkog postupka, forme romana, stila pisca i ukupne njegove stvaralačke ličnosti [podvlači: BSO], upućuje na književno-teorijske dokaze o autorstvu i stvarnom identitetu dela.“ Nema dakle, sumnje i razloga za brigu: pouzdani autoriteti su ispipali i istražili tekst i utvrdili da bez dvojbe pripada katalogu Miloša Crnjanskog.
iznutra
Kako bismo danas rekli, Podzemni klub je velegradski noar. U jeku perioda bez zanimlјivih slučajeva, stokholmski detektiv Fred Helmington i njegov pomoćnik Rob Jilkins nailaze na trag opasne bande „šatrovaca“. Bandu vodi tajanstveni „Crni“ koji privlači pažnju policije time što u kasnim noćnim časovima premlati naizgled nedužnog čoveka.
Za peripetije koje potom slede pre bi se moglo reći da pripadaju žanru komične fantastike nego krimi-romana. Na primer, likovi nemaju lica: dovolјno je obući nečije odelo da bi se stekao njegov identitet. Uz to, detektiv Helmington konstruisan je kao biće natprirodne inteligencije. Osim u kriminal, razume se u nakit i kovanje, strastveno je upućen u železničke redove vožnje, a pored svega stiže da bude pravi muškarac: voli iće i piće. Pomoćnik, „Rob“, toliko je inferioran da ga Šef, pri rešavanju logičkih problema, ponekad čašćava rečenicama tipa „Hajde, stari derane, ovo je jasnije od zapušača!“ Ali on je zato i narator. Nјegovi zaklјučci defiluju pred čitaocem kao otkrovenja, potpuno ga isklјučujući iz procesa razumevanja. Elementi zapleta povezuju se i razrešavaju nekonsekventno. Svaka misterija razrešava se naglo, ali istovremeno se uvode nove misterije, i tako unedogled. Zasićeni čitalac oseća se kao da se našao pred mađioničarem kome je, dok niže trikove, jedini cilј da mu održi pažnju.
Popović Radović navodi da je roman ispisan na brzinu, za vreme autorovog nameštenja u gimnaziji u Pančevu. Crnjanski ga inače retko spominje, čak i kad pravi inventare izgublјenih rukopisa. Sad znamo da nije izbegavao da ga spomene da bi podgrejao čitalačku maštu, već jednostavno zato što se stideo svog pokušaja. I to, kako ćemo videti, s pravom.
detronizacija
Knjigu sam progutao za dva dana. Kao čitalac, nisam uopšte uživao. Bez ikakvog uvijanja rečeno, roman je rđav. Ne samo zato što je promašio žanr, već i na jezičkom nivou, jalov je i pun nepreciznosti. Ali zato je pisac u meni trlјao ruke. Punom parom sam se spremao da, koristeći ovaj nesrećni krimić kao izgovor, Crnjanskog prikažem u najgorem svetlu. Ukazala mi se prilika da ga pred srpskom publikom detronizujem i nisam planirao da je propustim. Uveliko sam spremao rečenice poput: „Evidentno je da je nacionalni genije imao dva književna aršina: jedan namenjen slavi, drugi sticanju para“. Na jednu drugu sam, zbog nečeg, i dalјe ponosan: „Ko pamti jesen po Dnevniku o Čarnojeviću i ko je čuo za Jan Majen iz prvog stiha Lamenta nad Beogradom, bolјe da ne traži Miloša Crnjanskog u Podzemnom klubu.“
Ali od svega toga sam, na svoju veliku žalost, morao da odustanem nakon što sam utvrdio da ovde stvarno nema ni C od Crnjanskog. Jer Podzemni klub zaista jeste ono za šta se izdaje: roman Haralda Jonsona.
ko je sad pa jonson?
Nemojte mi sad reći da niste čuli za Haralda Jonsona! Nisam ni ja, jer sam, verujući priređivačima ove knjige, smatrao da je to Milošev pseudonim. Ali kako u meni štreber, ili lepše rečeno bukvalista, nikad ne spava, nije me mrzelo da se napravim lud i da na internetu potražim ime Harald Johnsson.
Pisac pod tim imenom zaista je postojao. Rođen 1886, preminuo je 1936. u Stokholmu i za sobom je ostavio bezbroj detektivskih romana. Samo 1916. objavio ih je deset. Najvažniju seriju u njegovom opusu potpisuje detektiv Robinson Vilkins. (Kod Pseudo-Crnjanskog: Jilkins).
Među šest naslova iz 1918, Jonson je objavio i roman pod naslovom Knivarnas Klubb, u doslovnom prevodu: „Klub noževa“. Knjiga je doživela prevod u Nemačkoj, pod naslovom Der Vierte Unbekannte (Četvrti neznanac, 1919). Naslovnica tog izdanja iskorišćena je za pančevačko. Za registar neka posluži i činjenica da čehoslovačko izdanje romana, iz 1922, nosi naslov Podzemný klub.
Sam izvornik nisam bio u prilici da konsultujem. Ali, na osnovu bibliografskih jedinica, nema sumnje da Podzemni klub, koji se dosad pre svega na osnovu piščevih komentara pripisivao Crnjanskom, zaista jeste prevod detektivskog romana Haralda Jonsona. Koliko je rđav prevod, a koliko izvornik, u to nisam mogao da zalazim. Daću sebi slobodu da pretpostavim da je prevodiocu – je li to uopšte bio Crnjanski? – kao izvornik poslužilo nemačko izdanje.
Sva sreća, neko je posumnjao u ovo autorstvo i pre mene. I to jedan čuveni kolega. Komentarišući jednu izložbu posvećenu piscu, „Večernje novosti“ su 7. septembra 2013. prenele slične sumnje Srđana Stojančeva, predsednika Srpskog bibliofilskog društva. Stojančev navodi kako je početkom 2010-ih predložio Ljubiši Rajiću da, „ukoliko postoji švedski pisac Harald Johanson (sic!) i njegov roman Podzemni klub, pronađe tu knjigu i fotokopira bar nekoliko stranica. On je to prihvatio i posle izvesnog vremena objavio da je to samo prevod, i to loš. U međuvremenu je Rajić preminuo, a kako fotokopiju originala nije uradio, na budućim je istraživačima da reše ovu zagonetku.“
Posle moje male istrage, za koju je bilo dovolјno da odem na Kalenić, koliko samo otužno zvuče gore navedeni redovi Mirjane Popović Radović koji na silu uklapaju Podzemni klub u opus Miloša Crnjanskog. Kakvi su to pouzdani autoriteti u kojima nema nimalo detektivskog duha? U svakom slučaju, budući istraživači, predajem vam napokon jednu stvarnu temu za doktorat – direktno sa buvlјačkog univerziteta. I srećno sa detronizacijom! Nek i ovaj ulov ide u prilog mom vajkadašnjem geslu: Ima sreće onaj ko se pravi lud!
