Videla sam te izdaleka i noge su mi se odsekle; a, o Bože, znamo se već koliko dugo. Ali kada si ti u pitanju nema mi pomoći. Ni alkohol, ni cigare, ni jedan drugi dečko, ne, ne pomažu, već samo podsećaju na tebe kao da već nisi dovoljno sveprisutan. Jao, koliko ne znam da pišem čestitke, oprosti mi, ali nije toliko do čestitki koliko je do tebe - jer je meni dovoljno samo da te pogledam i da ceo dan budem ispunjena nekim slatkim osećajem bezbiržnosti. (Čoveče, ovo mi baš ne ide!) Ali reći ću ti uživo zagrljajima i rukama, i biće ti jasno što ti ne mogu ništa reći. I izvini zbog nekih gluposti, i izvini što nisam videla ranije, izvini što sam onda reagovala burno i tražila utehu; ali da si samo drugačije grlio godinama, da si samo nežnije pričao mesecima, da si gledao u dubinu mojih očiju češće, da ni jedan dan nisi bio njen. Samo da nisi bio njen, jebote. Još uvek boli po malo, negde, u obrisima: između duše i prstiju, kada te dodirnem, između dlanova kada ih obavijem oko tebe, između ramena, crta koja prati ključne kosti. Ali tvoji tragovi su svuda po meni, i nema veze to što ne znam jer ja neću da ih brišem.
bio je kišan letnji dan, bio je jedan sat posle ponoći, bio je daleko od mene
