Piskaranje dušom

Znaš, moram nešto da ti kažem. Neke staze i putevi se ne zaboravljaju.

Prešao si ih. Svojim koracima...

Tu sam ugledala prvo sunce. I mesec. Udahnula tad prolećni banijski vazduh. Videla maglu.

Tu sam počela puzati. Napravila prve korake. Dobila prva razbijena kolena.

Pojela prvu jabuku. Nahranila ptice. Imala psa.

Trčala po brdima. Hodala cestom. I po snegu. I po kiši. I po suncu.

Tu sam proplivala. Na najlepšoj reci. Uni. Jednoj, jedinoj. Hladna kao led, a greje dušu.

Napisala prva slova. Dobila prvu peticu. I najbolju drugaricu. Koja je to i danas.

Sa jednom bakom gajila cveće, sa drugom mesila. Sa jednim dedom se vozala po selima, sa drugim jahala kobilu.

Tu sam imala prvu simpatiju. Neuzvraćena ljubav. Nije ni znao da mi je simpatija.

Tu sam imala svoju ekipu. Zajedno sedeli u parku, šetali. Svirali gitaru. Imali ludu proslavu Nove godine. I danas je prepričavamo. Uz druženje i kumovanja.

Prvi put se poljubila. Zaljubila i volela. Bila voljena.

Tu sam se prvi put vozila na motoru. Ožiljak od auspuha je i dalje tu.

Prvi put išla u kino i na Božićnu liturgiju.

Tu sam progovorila. Pričala. Smejala se. Ali i zanemela..

Dugo godina sam ćutala. Sad više ne mogu. Znaš, neću da te lažem. Nisi ti to zaslužio. Svašta si preživeo. Imaš ti i sad svoje muke. Ožiljci ti još krvare. Ali znaš, ja sad imam drugi grad. Tu je moj život. Sad hodam drugim ulicama i udišem drugi vazduh. Setim te se često. Ušetaš mi u misli kao u svoju kuću. Dođeš mi u san.

Prošetam ja tako tvojim ulicama. Pored trokatnice se popnem do parka. Volim da idem kroz sredinu parka. Sećam se i one veverice koja je trčkarala tu. Pored opštine do biblioteke. Pa nazad kroz park. Pored crkve i škole. Ka osnovnoj školi. Posle preko kolodvora do moje zgrade. Znaš setim se čak i one rupe na asfaltu. Kod pošte je, redovno zgazim u nju. Osetim svaku izbočinu na zidu u stubištu moje zgrade. Jagodice pamte.

Bosa prošetam po travi ispred apoteke. Kao onda kada smo trčali igrajući graničara. Volim da odem i na Hrtić. Ipak nekako najviše volim do Une. Tu sedim dugo. Sve dok ne osetim miris u nozdrvama. Taj dobro poznati.

Znam ja da se ti ne ljutiš. Navikao si na dolaske i odlaske. Ali eto imala sam potrebu da ti kažem da nisi zaboravljen. To nikako.

Jer ti si grad mog detinjstva.

Moje mladosti.

Moj Dvor na Uni.

"Blago tebi, tvoja su deca dobra." Zanimljivo, izgleda da je tih godina fabrika dece imala baš dobru seriju, bez greške. A još pritom sam imala dodatnu sreću da budu i lepa. Dobra i lepa. Džek pot. Odlična kupovina. Na količinu sam dobila i popust.

Ali... Ipak je bilo malo drugačije.

Za početak, jako sam ih želela. Oduvek sam pričala da ću imati troje dece. Ali kako u životu ništa ne ide po planu... 2004 godina. Dijagnoza tumor hipofize i reči endokrinologa: " Žao mi je, ali vi nećete moći imati decu". Nisam se dala dugo poremetiti, brzo sam se sabrala i odgovorila :

"To kaže medicina". Pet godina kasnije sam to i dokazala. Prvi put. Todor, moja želja. Da li je slučajnost ili ne, ali nakon par meseci sam istraživala porekla imena i utvrdila da Todor na grčkom jeziku znači božiji dar. Sve je jasno.

Dve godine kasnije Una, moja jedna, ali ne i jedina. Osam godina kasnije Srna. Troje dece. Od tumora ni traga. Kraj.

Ali da se vratimo mi na temu. Kako ja dođoh do te dobre dece? Pa suzama i preko trnja. I ljubavlju naravno. O roditeljstvu nisam znala ništa. Pročitala sam silne knjige, ali sam se ipak rukovodila srcem. Oplakala sam silne pokušaje uspavljivanja. Hranjenja. Presvlačenja. A onda sam ponovo došla sebi. I prepustila se.

Naučila sam ih na ruke. Nosila sam i ljubila sve vreme. Ljubavi nikad dosta. Čitala im knjige i listala slikovnice od trećeg meseca. Od tad nismo prestali čitati. Ni oni, ni ja. Imamo ritual da razvučemo ugaonu garnituru i svi zajedno ležimo i čitamo.

Igrala sam se stalno sa njima. Mesila plastelin koji je bio razvučen po celoj kući, valjda da u svakom uglu imaju da se igraju. Crtali temperama sa 2 godine. Više boja je bilo na rukama i licu, nego na papiru. Ali to je apstrakcija.

Trčali po livadama glumeći vetar. Jurili se i skakali u džakovima. Posle spavaju kao topovi, a ja perem "kake" sa patika.

Na svako pitanje, odgovarala. Nisam uvek znala svaki odgovor. Služila sam se rečenicom:"Ne znam, ali proveriću" i tehnologijom. Izguglam i odgovorim. Tako je Todor na moje pitanje koje je boje tamo neka lopta, odgovorio sa :"Ne znam, ali proveriću". Deci smo mi zvezda vodilja. Šta radimo mi, rade i oni.

Kuvamo, mesimo, sređujemo kuću, popravljamo.

Zajedno.

Putujemo, upoznajemo ljude i običaje. Zajedno.

Da li vičem? O da. Urlam. A onda se izvinim, što sam izgubila živce i objasnim. Ne zatvaram usta. Muž pogotovo. Priča im naveliko i naširoko. Objašnjava do detalja.

Kompjuter im je dostupan stalno, a igrice igraju malo. Više vole napolje. Jer je napolju društvo. Kao i kod nas. Uvek puna kuća. Volimo da se družimo.

Mogla bih ja ovako napisati knjigu. Plašim se da je niko ne bi čitao. Jer deca se ne vaspitavaju knjigama. Ni forumima. Ni nemanjem vremena. Ne mora svaki dan biti kuvano. Ni kuća sređena. Njima to ništa ne znači. Njima trebate vi. Posvećeni. Strpljivi. Nesebični. Da im pokažete ličnim primerom. I vi učite u hodu kako.

"Imam ja svoja prava". Rečenica koju sve češće čujemo. Nažalost, uglavnom u svađi. Poseže se za njom u nemanju činjenica i argumenata. U isterivanju i stavljanju ega na tron. Rečenica od koje se meni, u takvim situacijama, diže kosa na glavi. Ja bih na tu rečenicu odgovorila pitanjem :

"A imaš li svoje obaveze?". Jer ne ide to jedno bez drugog. Ustvari tako bi trebalo da bude. U mom svetu jeste. A u stvarnom? E tu je došlo do nekog okretanja. Naglavačke. Ispade nam iz džepova gomila smeća. Duboko smo zaglibili u njemu. Uskoro ćemo se početi gušiti, jer smo naopako(i). A nećemo čuti sirenu za opasnost. Jer ne možemo da je čujemo od buke. Suviše se glasno priča. Svi govore u glas, nadjačavaju jedni druge. Previše se govori, a malo šta je istinito. Stvari se objašnjavaju polovično, dok druga strana želi da sluša. Dopola objašnjeno, otpola prazno. Samo da ne zahteva rad ili ne daj Bože razmišljanje.

Kada bi samo mogli da utišamo buku. Da imamo dugme za tišinu u ušima. Samo oči. Da napokon vidimo da smo u slepoj ulici, samo što je napred ambis.

Da vidimo jasno da smo gradili zgrade, a rasturali porodice.

Da dižemo zidove, a spuštamo kriterijume.

Da želimo novac, ali me i poverenje.

Da se diplome dele, a znanje nam sve manje.

Da se radujemo titulama, a komšiju gledamo ispod oka.

Da nedovoljno čitamo, a sve više gledamo rijalitije.

Uvećali smo ego, umanjili vrednosti.

Lako kritikujemo, teško hvalimo.

Da se malo smejemo, a olako ljutimo.

Ljubav nam je požuda. Spokoj - novac.

Sat nam žuri, a mi idemo unazad.

Vratili smo se na divlji zapad. Ko brže potegne pištolj. Nema tu prava. Apsurdno ih je tražiti.

Zato brzo pamet u glavu. Svako na svoju poziciju. Od najmlađih do najstarijih. Obaveza nam je povratiti veru. Veru u ljudskost.

Nadu u bolje sutra.

Mudrost za prepreke.

Ljubav za život...

Kada se završe sve obaveze, prava se podrazumevaju. Nećeš morati za njima posezati.

I vrapci na granama već znaju da obožavam proslave. Ali ono što je zanimljivo je da sa tih proslava nemamo zajedničku porodičnu fotografiju. Da čovek ne poveruje. U današnje vreme, kada su telefoni kao spejs šatlovi sa neverovatnim kamerama.

Listam danas društvene mreže i vidim, tamo neka žena, okačila fotku sa porodičnog ručka. Idila kao u američkim filmovima. Na stolu sve pod konac, sa milimetarski istim poklonom iznad tanjira, da ne naruši ravnotežu stola. Zlatan escajg. Vinske čaše sa zlatnim stopicama. Crvene salvete sa desne strane, a sa leve ukras-grana božićnog drvca.

Oni sede za stolom, muškarci u košuljama, a ženski deo u haljinama. Supruga, majka, naravno ful našminkana, sa bisernim minđušama i ogrlicom oko vrata. Idila sa svakim detaljem unapred osmišljenim. Za fotku.

Da me neko ne shvati pogrešno. Nemam ja ništa protiv ovog. Svako bira svoj stil života. Način na koji će ga predstavljati. Poštujem i divim se. Ja samo ne mogu sebe da stavim u tu fotografiju.

U tim trenutcima uživam svim čulima. Fotografija mi nije ni na kraj pameti. A i da hoću to izgleda ovako. Lepo postavljen sto. Ima sve što treba. Čaše se razlikuju. Pošto se pije rakija. Ili vino. Ili pivo. Una sok. Todor mleko. A Srna, šta joj daš u flašicu. Dakle od čašice za rakiju do flašice.

Taman krenemo da jedemo. Neko hoće u supu ren, neko sok od limuna. Znači i to je na stolu.

E onda salata. Kupus, pa krastavci, kisela paprika. Sir za Todora. Može malo i ajvara. Daj nešto ljuto. Sve na sto. Kakav švedski sto. Naš astal. Pun onog što želimo.

Posebnu se posvetim proslavama sa gostima. Trudila sam se uvek da svega bude u izobilju. Vodim računa, ako neko posti, bude i za njega. Znam ko šta voli da pije, uvek je sve tu za svakoga. Sad sam već naučila ko voli kakve kolače, pa i to uklapam. Gušt za svakoga.

Ali bez fotografija. Možda i bude neka, ali je neko drugi fotografisao.

Domaćica obično bude u helankama i majici na kratke rukave. Često sa flekom, jer obrišem ruke o nju. Bez trunke šminke, kao i uvek. Nasmejana. Daleko od trendovskih fenseraja i nametnutih normi u pogledu bilo čega...

Ne treba meni fotografija da bih se sećala. Ja uživam u trenutku.

Kažite mi povod i godinu i reći ću vam sve detalje. Jer imam ja jedan poseban album u glavi. Samo za proslave.

Lako se otvori. Zatvaranjem očiju. I sve slike su idilične.

Nisu nameštene. Spontano su divne.

Danas sam sređivala fioku sa šminkom. S vremena na vreme je otvorim, da vidim čemu je istekao rok. Godinama je uporno kupujem, a nikad ne koristim. Retki su trenutci kada se našminkam. I to je uglavnom maskara i sjaj za usne. A imam sve po redu. Od pudera do hajlajtera. Sve sa izgovorom možda mi zatreba. Ne znam samo za šta?! Možda za neki drugi život. U ovom mi definitivno ne treba.

Ne vidim potrebu da stavim sloj pudera u boji kože. Pa tu kožu već imam. Bubuljice nemam. A bore? O da, njih imam. Smejalice, oko očiju. Ali bogami i oko usni i na čelu. Ali nemam potrebu da ih pokrivam da se ne vide. Koga lažem da ih nemam i skrivam ih? Sebe ne mogu. Druge? Boli me uvo. Moje su. To sam ja.

Svaka bora na mom licu je putokaz ka nekom događaju.

U tim linijama je ucrtan prvi dan škole i pionirska zakletva.

Ucrtane su kaubojske čizme koje mi je tata kupio u 4om razredu. Taj ponos što su na mojim nogama i sad mogu da osetim.

Ima u njima i zvuk sirene kojim smo znali da je počeo rat. Učenje pod svetlošću lampe petrolejke.

Posebno mesto zauzima prvi poljubac. Dodir njegovih prstiju u mojoj ruci. I D-moll.

Drugarstvo.

Nizale su se bitni događaji. Godinama.

Novi grad. Nova država. Novi život.

Bilo je tu i tuge, razočarenja, izdaja. Sve je tu ucrtano. Možda dublje, jer sam na tome više učila.

Zamislite samo kada bi sad još nabrajala diplomu fakulteta, venčanje. Moju decu. Kumstva prožeta dugogodišnjim prijateljstvima. Sestrinu diplomu i radost zbog prvog stana. Da ne nabrajam više, možda bih nepravedno zapostavila neki bitan događaj. Ali moje bore ne praštaju. I ne zaboravljaju. Sve je to nanizano u njima. Toliko male, a pričaju priče.

Možda bih mogla reći da ih volim. Ali neću, ipak su to prevelike reči. Ali svakako ih poštujem. Zaslužile su počasno mesto na mom licu. Potrebno im je odati priznanje i da ih svi vide. Ponosno ih nosim. Jer mladi smo onoliko koliko života ima u nama. Nema tih godina koje će samleti moju volju. Moju sreću što imam život i sve što mi pruža. Moju energiju. Ljubav beskrajnu. Iz mene pršti život. Zar stvarno mislite da fizički izgled to može da mi promeni? Ako mislite, vi onda ne živite život. Robujete mu.

U poslednje vreme sve češće razmišljam kada je i kako mogao doći momenat kada smo zaboravili na ljubav. Ljubav muškarca i žene. Ta snažna silu koja je pokretala svet. Šta se to desilo da smo je samo tako odgurnuli od nas? Kao najvećeg neprijatelja. Zašto više ne verujemo u nju?

Ponižavamo je. Ismejavamo.

Muškarac koji pokaže ljubav prema ženi je papučar. Šonja. Krpa brate! A bio je kul tip.

Žena koja priča o ljubavi prema svom muškarcu je jadnica. Lažljivica. Isfrustrirana. Hvata se za slamku spasa.

Loše neko vreme za ljubav...

Postalo je normalno ne tražiti je.

Šta kažeš, ljubav? To ne postoji. To su za film izmislili.

Moderno je i opšte prihvatljivo zatvoriti joj vrata ispred nosa.

Kuc, kuc. Ko je? Ja sam, ljubav. Ma kakva bre ljubav, od nje se ne živi. Doviđenja.

Kockati se sa njom.

"Kupite cveće voljenoj ženi, ali nemojte zaboraviti i sopstvenu ženu."

Smešno? E, pa meni nije.

I zato odbijam!

Odbijam zbog prvog poljubca koji često postane prva ljubav.

Odbijam zbog preplitanja prstiju na klupi u mraku.

Zbog pogleda koji ti izmami osmeh. I leptiriće u stomaku.

Odbijam zbog neprospavanih noći.

Zbog prolivenih suza. Beskrajno dugih poruka.

Zbog zagrljaja. Dodira tela.

Odbijam zbog Mike Antića. I njegovog: "Gospođice, ja nisam za tobom bio onako obično, gimnazijski zanesen. U meni je sve do tabana minirano."

Odbijam zbog Balaševića i Vase Ladačkog.

Zbog trojanskog rata i lepe Jelene.

Zbog biblioteka punih ljubavne poezije.

Odbijam.

Zbog zalaska sunca na pučini.

Neubranih cvetova.

Nacrtanog srca na staklu.

Odbijam.

Naletim jutros na članak kako je u gradu, pre par dana, osvanuo ogroman natpis :"Dođoši marš napolje". Pročitah i ne verujem...

Pitam se ja, izgubljena dušo, šta si ti mislio kada si uzeo sprej da ovo napišeš? Da li si mislio? Znaš li ti ko si ti uopšte? Čovek svakako nisi. Identitet si izgubio, a koliko vidim i integritet.

Ima li u tom telu duše?

Da li si ikad pakovao kofer, a da ne znaš gde ideš?

Pakuješ, a znaš da moraš. I sve da stane u njega. Tuga, brige, neizvesnost.

Hrabrost. Volja za boljim sutra. Jer moraš probati.

Strah koji te opominje da ne sanjaš. Ali snovi te vode.

Staviš porodičnu fotografiju.

Miris mamine kuhinje.

Udobnost svog kreveta.

Dobar dan za poznate ljude. I zatvoriš.

E pa evo, ja ću ti reći. Nisi. Naravno da nisi. Jer da jesi znao bi.

I nikad ne bi ovako nešto rekao.

Nego zbunjuješ me! Kako znaš da je leskovačka paprika najbolja? Zašto biraš sjenički sir? Uzimaš samo sremačku kobasicu? Jedeš banjalučki ćevap? Za ovo ti je potrebno geografsko poreklo. I poželjno, jer samo to biraš. A čovek sa tih geografskih koordinata nije. On je jedan običan dođoš. I nepoželjan je. Licemerno moraš priznati!

Tako da tvoj komentar o čoveku na osnovu njegovog geografskog porekla je jadan. Potežeš ga jer nemaš nikakav argument, ne poznaješ te ljude. I zloban si.

Stoga, kad idući put poželiš da nekoga na brzinu okarakterišeš na osnovu mesta rođenja, promisli malo koliko toga o tom čoveku zapravo znaš, a o koliko toga nemaš pojma. Da li si ti bogomdan, jer te majka tu rodila, a ostali su niža vrsta. Jer zaboga majka ih je rodila tamo negde...

Ali ko sam ja da ti ovo pričam? Jedna obična dođoška...

Da se vratim na početak. Članak se završava tako što piše da je sutradan pored sramnog natpisao, osvanuo drugi. Obećavajući. A glasi :"Svi smo mi dođoši, a ti si budala!". Istina. Kratka i jasna.

Kada ostaje iz tebe jedna naopaka godina, teško je reći šta želiš u sledećoj. Jer naučili smo da na neke događaje ne možemo da utičemo. Naučili smo da iz kofera koji smo spakovali, jednim klikom na kopču sve se izvrne. Da se svet u kome živimo izokrene za dan.

Možda ovo nije bila najbolja godina, ali je svakako bila naša. Brojne lekcije smo prošli sa njom. I ono najvažnije podvukli markerom.

Zato vam u novoj želim da budete spokojni. Da imate svoj unutrašnji mir. Jer samo tako je vidik širok. Lakše se sagledavaju prepreke. Rešenja lako pronalaze. Jer možda nešto ne može lako, ali mora da može.

Želim vam da se prepustite malo više, a brinete malo manje.

Da plačete kada vam je teško. To nije vaša slabost, već vaša hrabrost. Hrabrost da pokažete svoja osećanja. A danas takvi nedostaju ovom svetu.

Ne čekajte da budete voljeni, već vi budite ljubav. Volite iskreno, potpuno, snažno. Da osetite i čujete lupanje srca. Jer ljubav se deli. Kapom i šakom.

Grlite da vam se celo telo strese. Da se naježite. Da utonete u nečiji vrat i naslonite glavu na rame. I ostanete tako dugo, dugo.

Budite podrška. Tapšanje po ramenu. Topla reč.

Budite srećni. Toliko da sijate. Obasjavajte put i sebi i drugima.

Smejte se grohotom. Do suza. Smejte se očima. Taj osmeh iz oka je najskuplji. Možda je baš zato i redak. A govori hiljadu reči.

Ne čekajte prilike. Stvarajte ih.

Praštajte. Zarad vašeg mira. Ne dozvolite egu da vas vodi. Nigde vas neće dobro odvesti.

Budite se pored ljudi koje volite.

Provodite vreme u prirodi.

Čitajte knjige.

Budite filantropi, jer svojom dobrotom možda ne možemo promeniti ceo svet, ali svakako možemo nekome promeniti ceo jedan svet.

I budite mi zdravi, dragi moji.

Otkucava tamo neki sat i ovu 2020-tu godinu. Kuca i ide ka 2021-oj. Pravo da vam kažem, godine u smislu da ih brojim, mi ništa ne znače. Nemam problem sa tim koliko godina imam. Imam onoliko koliko mi je potrebno. A potrebne su mi zbog događaja koji ih prate. Proslava recimo. Sa drugarima. Porodicom. Volim tu atmosferu. Radost. Sreću. Druženje.

Zato uvek slavim svoj rođendan. I to baš onako. Fest.

Znala sam da čujem:"Koliko godina imaš, a slaviš rođendan?". Pa naravno da slavim. Živim. I trudim se da to bude što bolje. Svaka godina me gradila sve više. Širila mi vidike. Otvarala nove mogućnosti. Sad da li sam ih iskoristila ili ne, bilo je do mene. U tom momentu.

Sa trona zvanog 41.godina mogu vam reći da sam napravila silne greške. Veće ili manje. Pogrešne poteze. Pogrešne ili neizgovorene reči.

Ali isto tako znam da sam ih u tom momentu napravila, jer nisam umela bolje. Drugačije. Sad znam.

I neizmerno sam srećna zbog toga. Naučila sam. Da ih nije bilo ne bih imala to znanje. Ništa ne može bolje da te nauči u životu od slomljenog srca.

Kada se raspadne na sitne komade. Bilo zbog ljubavi, prijateljstva, neuspeha, izdaje, greške.

Kada se slomiš na milion delića.

Kada danima gaziš po krhotinama sebe. I onda jedan dan kreneš da sastavljaš. Deo po deo.

E svašta tu nađeš. Zaboravljene deliće. Svaki ponovo prođe kroz tvoju glavu. Ali ga staviš na pravo mesto. Baš tu gde treba da bude.

Desi se da na kraju ne zalepiš sve lepo. Pa se ponovo slomiš. Ali svaki sledeći put se lakše sklapaš. Tačno znaš gde ide koji delić. Gde koga/šta treba da staviš. I svaki sledeći put sve lepše zalepiš. Sve je jači lepak.

A tek lepi događaji šta mogu da urade od tebe! Da hoćeš da pukneš od sreće. Da ti pišti kroz uši. Da ti igraju leptirići u stomaku. Da ti treperi celo telo. Da ti se jezik zavrne, jer nema reči. Čista emocija. Čista ljubav.

E ta sreća je poseban učitelj. Nauči te da se prepustiš. Da znaš sa kim. Nauči te da pustiš. Da se širi. Da se umnožava. Raste.

Sve to je u mojim godinama.

Kako da ih ne slavim?

Kako da se ne ponosim njima?

Radujem se svakoj sledećoj.

Radujem se još jednoj dodatoj svećici na tortu mog života.

Ima ih puno!

Nema tih praznika kojima se ja ne radujem. Sve volim i svakom posvetim posebnu pažnju. Volim taj osećaj blaženstva i sreće kad se nešto proslavlja. Još više se radujem što sam to uspela da prenesem na decu. Muž se svojski opire, ali uskoči na kraju. Taman na radost.

Pa tako i ovih dana.

Pakujemo poklone. Vezujemo crvene mašne.

Pravimo keksiće.

Smišljamo koje ćemo kolače praviti. Deca uglavnom izaberu, jer bih ja napravila 10ak različitih. A možda i tortu. Da se nađe.

Rusku salatu već jedemo. Kod mene to od početka decembra, pa do kraja januara. Rekao bi čovek, na nos će da nam izađe. Dosadila i Bogu i narodu. Ali ne. Svaki dan se uredno hvatamo za činiju. Dok ne vidimo dno. Onda ispočetka.

Pravimo kekse i čaj za Deda Mraza, kako bi se okrepio kad dođe da donese poklone. Godinama sam ustajala u toku noći, popila čaj, pojela po koji keks i stavila poklone pod jelku. Deca su znala ujutro prvo da trče da vide da li je jeo, pa tek onda da vide poklone.

Dugo su verovali.

Sada znaju da smo to mi, ali kekse i čaj i dalje pravimo. Zbog čarolije.

Sad imamo i opravdanje, Srna je mala i sve sad idemo iz početka. Na moju radost. Na radost dece.

Poslužite se maštom. Verujte mi, svašta tu može da se nađe. Potisnuto vremenom.

Igrajte se. Deca će vam pokazati kako ,ako ste kojim slučajem zaboravili. A niste.

Dozvolite sebi da plešete. U tome će vam pomoći vilinski prah iz one kutijice koju ste koristili kao dete. Ako je izgubljena, napravite ga. Sastojci su proizvoljni.

Smejte se. Glasno. Zarazno. Do suza.

Radujte se.

Deca će uživati, jer su u čaroliji koju ste vi stvorili.

A u čaroliju treba verovati uvek.

Danima sam na proputovanju po detinjstvu. Putujem nekad brže, nekad sporije. Najlepše mi je kad zastanem. Sve boje lepo vidim..

Ne treba mi podsetnik kako se zvala. Soka. Ja sam imala tu sreću da mi bude učiteljica. Nećete verovati i moji roditelji su je imali. Samo što su joj oni bili prva generacija kao učiteljici,a ja, gle sudbine, poslednja. Naravno da je bila učiteljica i mojoj sestri. Porodična učiteljica. Ali sve to i nije teško u malom gradu. U jedinoj osnovnoj školi..

Otvore se vrata i čujemo njeno:"Dobro jutro deco!". Svi kao jedan ustajemo, stajemo pored stolice i odgovaramo: "Dobro jutro".

Znalo se. Ona predaje, a mi držimo ruke iza leđa. Da pravilno sedimo.

Sedimo u klupama dečaci sa devojčicama i uvek je nekako namestila da bude jedan odličan, a jedan malo lošiji đak. I nije trebala govoriti da ovaj bolji pokaže drugu, ako ima neki problem. To se podrazumevalo.

Na sredini klupe stoje olovke, gumica i zarezač. Nije bitno čiji je. Naši su. Sveske uredno umotane.

Na izlete su išli svi. Bez izuzetka. Na iznos za izlet se uvek dodavalo još malo, kako bi se skupio novac i za drugara čiji roditelji to nisu mogli priuštiti.

Za hranu nismo brinuli. Svi su jeli svačije. Jedeš sendvič i čuješ bar 8-9 puta, daj griz. Bili smo zajednica.

Kada te prozove da odgovaraš, izađeš pred tablu. Da te svi vide i čuju. Jer kad pričaš ne treba da okreneš leđa onom ko te sluša.

Na velikom odmoru se sjuriš niz stepenice u dvorište. Kakva je to slika bila, odjednom se zaplavi celo školsko dvorište. Kažem zaplavi, jer smo nosili plave kecelje kao uniforme. Dečaci igraju šuge. Neki jure klikere po zemlji. Devojčice igraju lastiš. Plava graja.

Kad zazvoni ponovo smo svi u učionici i stojimo kao jedan kad učiteljica dođe. Jer to je učiteljica, poštuje se.

Naučila nas je da delimo.

Da pomažemo drugu u nevolji. Ali i da se radujemo sa njim kad uspe.

Gledamo u oči kad pričamo.

Poštujemo starije.

Marljivo učimo i radimo.

Dobri smo ljudi.

Obećali smo joj.

Krenem juče da predam neki paket. Uredno sam ga prijavila telefonom, bukvalno samo treba da ga predam, sa brojem prijave. Posao od pola minuta.

Ali ne leži vraže. Red kilometarski. Dođem do ulaza i pitam ljude da li je red za pakete ili uplate. Dobih odgovore da je svejedno. Sve isti red. Taman da se okrenem da krenem, čovek iz obezbeđenja mi kaže :"Gospođo sa bebom, uđite odmah". Pogledam u čoveka koji stoji prvi u redu i on mi kaže da je u redu, svakako bi me i on pustio. Zahvalim se, uđem. Izvadim paket, kažem broj, žena uzme paket, da meni jedan papir. Gotovo. Ni minut. Manje od 60 sekundi. Izlazim napolje, a bolje da nisam. Bolje da sam ostala unutra i pomagala radnicima. Lupala one pečate ili lepila marke. Šta god.

Ali izašla sam.

Dočekala me žena, bar se meni tako učinila. "Ti što se vadiš na bebu, šta misliš da smo mi budale? Što bi ti išla preko reda, boli mene uvo za tvoje dete. Šta si ga rađala, ako nema ko da ga čuva!".

Naravno da ne mogu ni da odreagujem. Bilo šta da kažem. Ona ispaljuje ko "Maksim po diviziji". Stadoše neki ljudi u moju odbranu. Pomislila sam u momentu da je raščerupam kao kokošku.

Da joj saspem u lice sve prideve koji bi opisali njenu ličnost. Onako po redu.

Da joj objasnim kakva je žena.

Čuj žena, pa to je aždaja u telu žene. Gladna.

Gladna pažnje. Da napokon može da se čuje i njena reč. Pogana. Jer ona se tako hrani.

Ništa joj nije dobro. Sve kritikuje. Izbacuje iz sebe sav bes, mržnju. Nesreću. Duboku. Bljuje vatru.

Nema u njoj lepih reči. Na dnu su. Ispod sebičluka, destruktivnosti, ljutnje.

Ne vidi ona dalje od sebe. Vidik joj je potpuno zatvoren. Žaluzinama.

Prvobitna misao da je bacim u ring je brzo odlepršala. Nije to moj stil. Ipak sam ja nepopravljivi altruista. Ne prihvatam da je zlo jače od dobrog. Mržnja snažnija od ljubavi. Ne u mom svetu.

"Izvinite gospođo, stvarno mi nije bila namera da budem bezobrazana. Pogotovo mi nije bila namera da se vi toliko uzbudite!"

"Šta ti misliš da izvinjenje može da promeni to što si ti..."

Jedan sasvim običan dan, hladan doduše. Srna je zaspala u kolicima i ja odlučim da sednem malo na klupu i uživam. Neću dozvoliti da me uplaši što je samo 5 stepeni napolju. Sednem naravno u parkić, šta ću noge po pravilu idu ka tamo. Parkić prazan. Skoro. Troje dece trčkara. Mame za njima. Da, ne daj Bože, ne padnu.

Dve vrane čačkaju kantu i krešte onako kako samo one to umeju. Ali moram vam priznati, nisu one te koje mi paraju uši. Smetaju mi rečenice koje čujem od mama u galopu. Pazi pašćeš. Ne tamo, povredićeš se. Ne na ljuljašku, prevrnućeš se. Stavi kapu, razbolećeš se. Ne na ulicu, udariće te auto. Zamislite samo slike u tim dečijim glavicama. Krv na sve strane. Reditelj "Game of thrones" bi im se naklonio. A tek Hičkok. Mala maca.

Gde ste vi izgubile konce? Kada ste prestale da ih povlačite? Jeste li ih ikada imale u rukama?

Strah vas je paralisao. Potpuno vam uzeo moć rasuđivanja. Pomrsio konce. Marioneta vam se pomera napred, nazad. Povremeno okrene glavu.

Čuvate ih od ogrebotine. Modrice. Curenja nosa.

E, drage moje.. Pa ni raskravljeni nos ne može da se poredi sa slobodom. Sa razvojem motorike. Logičkog razmišljanja. Mašte. O samopouzdanju da ne govorim.

Ne puštaš pticu da poleti, a da joj pre toga slomiš krila. Ne ide..

Opusti se paralisana ženo. Skamenila si se od straha. Srce kameno. Pusti ga da kuca. Da pumpa ljubav kroz tvoje vene.

Da detetu budeš podrška, pa čak i kad se povredi.

Da budeš vetar u leđa da poleti.

Da pomogneš da uradi sam.

Ne treba mu kamen spoticanja. Teg od 100 kila. Život u strahu.

Treba mu osmeh.

Da čuje nije to ništa, idemo dalje.

Treba mu ono, možeš ti to!

Jer on to stvarno može, ali samo ako ga pustiš.

Mama koja je tvoja super moć?

Pa čekaj da vidim. Ne znam koju da izdvojim!?

Čitanje 6 knjiga istovremeno. Kad ne znaš koju prvu da čitaš, počneš sve, pa čitaš po malo.

Pranje prozora na 10om spratu, a imam strah od visine.

Super moć ubeđivanja muža da nam baš treba ta žuta fotelja. A kad smo došli nju da kupimo, što da ne uzmemo i novu spavaću sobu?!

A suprotno tome imam i neverovatnu brzinu u izbacivanju muža iz takta.. Dobro, možda bolje ovu da ne spominjem.

Nošenje nečeg mnogo teškog, ako mi to baš sad treba. Evo recimo novi cipelarnik. Ali to je kao samo primer.

Evo imam još jednu. Popijem kafu, a onda odem da spavam.

Ma mogla bih ja ovako u nedogled..

Mama nisi mi odgovorila.. Izvini, sine, razmišljala sam koju da kažem.

Znaš, teško je ljudima objektivno predstaviti sebe. Uglavnom to budu rečenice u superlativu. Prenaglašene. Padaju od težine naj, naj. Skloni smo da verujemo da baš mi to radimo najbolje. Da niko ne ume kao i mi. Penjemo se na tron, a da nismo pogledali oko sebe. Da stvar bude još gora, nismo pogledali u sebe.

Da se razumemo, treba čovek biti samouveren. Ali sve što gradi mora da ima dobru osnovu. Jak temelj. U suprotnom se ruši. Kao kula od karata. Kao list na vetru..

Lepo si to rekla, mama. Ali čekaj, nisi mi odgovorila. Koja je tvoja supermoć?

Reči, sine, reči.

Reči su moje supermoći.

Sa njima sve rešavam. Sve probleme, nedoumice.

Izgovaram želje.

Sa njima otvaram sva vrata. Ali i zatvaram ona nepoželjna.

Sa njima gradim prijateljstva, rodbinske odnose, bračnu vezu.

Sa njima započinjem novi dan.

Ali zapamti sine, ni reči nisu svemoguće.

Kako to misliš, mama?

Pa evo, ja ti kažem da te volim. Ali to je malo sine, ne postoji reč za tu ljubav.

Ne brini mama. Ti mi kažeš da me voliš, a zbog tvoje supermoći, ja tačno znam koliko je to!

Neverovatno. Ipak je imam! I kao što vidite nasledna je.

Danas je dan - dal' sam došla il' sam pošla? Ustala na levu nogu. Dan D. Ja u ploču, dan u klin.

Zamislim potaž i šnicle, napravim bistru supu i škarpinu. Krenem u sobu, odem u kupatilo. Vodim računa šta jedem, pojedem čokoladu. Sa lešnicima. Ok. I sa keksom. Vreme napred, ja u krug. A onda dijagonalno. Pa krivolinijski.

Kud je takav dan, ume čovek-čitaj žena, da ga začini sa mislima o retrogradnom Merkuru, karmi, vudu lutkama. Satima da razmišljamo o tužnoj sudbini i svojoj žrtvi. Poznato?

E, kod mene je to : bilo nekad..

Trebalo je "vremena".

A onda sam počela da volim ove dane. Kako god to zvučalo paradoksalno, ali vrate me u kolosek. Ok, naprave mi haos u kući, ali nećemo se hvatati za svaku sitnicu. Podsete me da ne mogu i ne trebam da isplaniram svaki dan, trenutak. Toliko je sitnica koje mogu da promene naše ideje. A onda smo nesrećni, jer nije kako smo planirali. Tražimo krivce. Osuđujemo. A krivci smo mi. Jer smo očekivali, po zamisli. Razočarala su nas ustvari baš ta naša očekivanja. Kada to shvatimo, onda počnemo da uživamo u ovakvim danima. Ima nešto lepo i u improvizaciji. Neće tako, ajde ovako. Tera nas na razmišljanje. Na igru. Pronalazimo nove puteve, upoznajemo ih. Utabane staze nekad bude setu. A novi putevi podižu adrenalin. Bude tu i blatnjavih cipela. Pa šta? Krpa bar imamo. Obrišemo ih, preskočimo i nastavimo.

Jednostavno je.

I zanimljivo.

Tako se slikaju iskustva.

Udario si glavom u zid? Ali si i otvorio oči, zar ne?!

Kako gazim godinu više, tako mi misli sve više trče u detinjstvo. Malo, malo, sam tamo. Sreća ne moram da kupujem kartu, sve bi pare potrošila. Samo se udobno smestim i zatvorim oči.

Jutros potrčah. Ni osetila nisam tih 363km. Stigoh i osetim miris bakine ljevuše. Mmmm.. Setim se, zime. Tada nisam imala omiljena godišnja doba. To tada nije bilo bitno. Ekipa već uredno čeka napolju iako je tek 8 ujutro. Ni vreme tada nije bilo bitno. Računali su se samo sati provedeni napolju. Malo nam je bilo 24, ali šta da radimo. Baratali smo sa onim što imamo.

Oni malobrojni čije sanke su ostale čitave,vuku sanke, većina nosi džak napunjen slamom. Ne mogu da se setim kako smo došli na ideju ovog drugog, ali svakako, ko god da nam je pokazao sigurno nas nije voleo. Jurili smo na tome uglavnom u nevolju. Da ne kažem da je tu bilo raznih samoubilačkih poduhvata, na sreću uglavnom bez većih povreda. Ako se ne računa pad u rupu od 5-6metara, pa te deda i komšija izvlače konopcem. Ali jurili smo u sreću. Kad malo bolje razmislim, ko nam je to pokazao ustvari nas je voleo...

Nismo nosili skafandere, pa i jakne su nam smetale. Rukavice vunene, koje su već za 15minuta mokre, da ne kažem skorene. Noge često mokre, ali to nikome nije smetalo. Možda nekom i jeste, ali nije bilo vremena da se uradi nešto po tom pitanju. Propustiće se zabava. Brda su bila ispunjena dečijim smehom i vriskom..

Dan se uglavnom završavao sa obrazima crvenim kao majmunsko dupe. Nos promrzao i sline krenu da cure tek kad se stave noge u rernu od smederevca. I pojede se parče ljevuše..

Možda zbog toga ja deci sada naručujem specijalne daske i cirade za sankanje čak iz daleke Švedske..

Možda zbog toga ganjamo sneg po svim okolnim zemljama..

Možda zbog toga na Todorovu rečenicu da jedva čeka sneg, odgovaram sa :"Znam sine, znam" ...

Jer malo je 24h, detinjstvo je to...

Što volim kada mi misli tamo lete...

Da li ste znali da su 2016godine naučnici Univerziteta u Teksasu praglasili izvesnu britanku za ženu sa savršenim telom? Niste? Isto tako nisam ni ja. Jutros je igra sudbine odlučila da naletim na taj članak i zamislite pročitam ga. Ono što je meni bilo zanimljivo u tom članku je, što je ta izvesna vlasnica božanskog tela, izjavila. A to je, kako je u periodu te, najvažnije titule u životu jedne žene, bila najnesrećnija, kako je sad debela i napokon srećna i sebi najlepša.

E hvala ti, ti divna ženo, što napokon progovori istinu.

Hvala ti, u ime svih gladnih žena, hvala ti u ime svih nesrećnih i tužnih žena. Dođe mi da pustim suzu radosnicu. Za istinu. Kada bi je žene htele izgovoriti, isto bi rekle. Sve do jedne. Ali ne ide, neke istine se ne izgovaraju.

Ja sam odmah izvrtela film unazad. I pokušala da izvučem moje razmišljanje i borbu sa viškom kilograma. Moram vam priznati da se ja nisam borila. Meni je baš bilo lepo.

Sećam se 5 razred, mama mi govori da moram malo da povedem računa o hrani. Ja plačem i jedem sendvič. Moralna dilema. Kako da ne poslušam mamu? Sreća nije više spomenula.

Čak i kad bi me sa prozora zvala da dođem u kuću( posle 10 sati provedenih napolju) ,a ja joj na poziv mog imena, odgovarala sa pitanjem jel da jedem? Ni tad nije spomenula.

Imala sam jedno posrnuće. Zadnja godina faksa, ja nikad mršavija. Ustvari, mislim da je pravilnije reći, jedini put u životu mršava. Puno sam učila, izlazila svaku noć, spavala malo ili bolje reći samo onoliko koliko je trebalo da se ne srušim.

I rezultat je bio mršava. Ili kako mi je baka tad rekla suva kao breza. Bolesna.

Brzo sam se vratila u normalu. Kada me je baka sledeći put videla rekla mi je da sam joj sad baš lijepa, tako debela.

Eto, problem rešen.

Znala sam ja da jedem i preventive radi. Kako to? 2004 godina, odmah posle faksa sam se zaposlila. Ali i upisala specijalizaciju. I tako, odobri meni tadašnja direktorka, da svakog ponedeljka izlazim ranije sa posla i idem na predavanje koje traje do uveče. Ručak na poslu je bio u 12:00. Nikad nisam ručala, uvek mi je bilo prerano. Ali zato ponedeljkom jesam. Uvek. Preventive radi, da ne budem gladna posle!

Takva je bila moja borba. Za zadovoljstvo. Za sreću. I dan danas traje.

Sreću čine male stvari. U mom slučaju je to često mali čokoladni kolač. I kugla sladoleda.

A lepota je u oku posmatrača.

Možda on gleda ono što nema.

Možda ono što ga muči.

Možda je zloban.

Možda ljut.

Možda je gladan. Svašta on može da preokrene u svoju korist. Jedno je sigurno. Istinska radost i zadovoljstvo ne mogu da se ne vide. Sijaju. Nije bitno u kakvom su telu..

Nije bitno koliko vaga pokaže. Može li ta vaga da izmeri vašu sreću?