razonode radi

Danas mi se ne zivi. A ni sutra.

Apstiniram. Ujedam.

U životu bih najviše volela da radim sa decom ometenom u razvoju. Na žalost, previše sam osecajna ili šta god tako da kada vidim takvo dete samo u prolazu, suze krenu same. Uživala bih pomagajući ugroženima, ali s druge strane je tu ta moja nazvaću plačljivost. S toga se odlučujem da završim psihologiju i pomažem ljudima, naročito deci koju nešto muči, koja su depresivna, anksiozna, i pomognem im da prebrode sve 'muke' na najlakši mogući način. Razlog zbog čega se opredeljujem za psihologiju je jer želim pomoći da kroz sve to deca NE prođu kao ja, želim da ih posmatram u školi, parku, i da ne zažmurim na njihove reakcije koje ukazuju na neki problem(kao što većina profesora u školama radi), cilj mi je i da pomognem ljudima, naročito profesorima i nastavnicima u školama, a i roditeljima da prepoznaju kada sa detetom nešto nije u redu i da znaju kome i na koji način da ukažu na to, a i kako pomoći tom malom, verovatno mnogo uplašenom stvorenju od novog okruženja i straha od pitanja 'šta ja sada radim i šta će biti sa mnom posle'.