21🇷🇸

Odrasla sam prerano. Ne zato što sam to želela, već zato što sam morala. Bilo je to kao da su mi oteli detinjstvo, kao da su godine igre i bezbrižnosti preskočene… kao da sam u jednom trenutku bila dete, a već u sledećem neko ko mora da razume stvari koje ne bi trebalo ni da zna.

Nosim u sebi posledice. One ne blede. One ne prolaze. One su tu, svakog dana. U mislima, u telu, u reakcijama. U načinu na koji ne umem lako da verujem. U stalnom osećaju da nešto može da pukne svakog časa. U strepnji kad je sve mirno, jer znam koliko brzo mir može da se pretvori u oluju.

Traume su postale moji saputnici. Tihi, uporni. Ne najavljuju se, ne pitaju da li smeju da ostanu. Samo su tu, u rečima koje ne izgovaram, u suzama koje se trudim da ne pustim, u napetosti u grudima koju više ni ne primećujem jer je postala normalna.

Ne izlaze iz glave. Slike, reči, tonovi. Urezani duboko, poput senki koje se pojavljuju i kad zatvorim oči. I kad pokušam da zaboravim, one me pronađu. Kao da žele da me podsete: “Ovo si ti. Ovo ti je ostavljeno.”

u recima koje ne govorim

u pogledima koji padaju kad se smejem na silu

u trenucima u kojima je trebalo da budes a nisi

u pesmama

na mestima gde smo bili srecni

u tisini pred spavanje

dala sam sve

i sebe i snove

borila se glasno

za svaki osmeh

svaki zagrljaj

svaki trenutak u kojem sam verovala

da smo moguci

i izgubila glas

zao mi je

sto nismo uspeli

sto nismo znali bolje

sto nismo bili spremni

sto sve sto smo imali nije bilo dovoljno

da nas sacuva

sto su nam se srca umorila

sto smo prestali da se prepoznajemo

sto smo poceli da cutimo umesto da volimo

sto si otisao

ali si mi ostao u grudima

kao sapat koji ne ume da cuti

mozda sam ponekad gresila

bila teska

preosetljiva

ali bila sam tu

bilo je stvarno

mozda smo se nasli u pogresno vreme

u svetu koji nije imao strpljenja za nas

nadam se da si dobro

da se smejes

da te ne boli

da si srecan

nikada neces znati koliko sam puta

u mislima prosetala kroz sve sto smo bili

i molila se da mi se vratis

ali ipak nisi

a njima sam ja tebe opisivala kao nešto najlepše što

i’m scraping every corner of my mind trying to find excuses for you, i refuse to believe you’re a bad person.

in your absence, i grasp desperately for anything, hoping it speaks to my soul as you once did, but it never does. it never will. you were one of a kind.

in my dream you ask me if i’m gone and i say no, i’m right here, you’re the one who’s gone. you laugh and you say look at me, how can i be gone? and i echo it back, i look at you and i say how can you be gone?

and now i can’t find the words to say to you anymore.