Zatvori usta,otvori oci.

Ko je maznuo moj sir

Како се здраво хранити и здраво волети?

Ne marim da pijem, al sam pijan često. U graji, bez druga, sam kraj pune čaše, Zaboravim zemlju, zaboravim mesto Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al kad priđe tako Svet mojih radosti, umoran, i moli Za mir, za spasenje, za smrt ili pak’o Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje, Ceo jedan život, i njime se kreće; Uzvik ga prolama: „Neće biti bolje, Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.“

I ja žalim sebe. Meni nije dano Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi, Oči plave, tople kao leto rano, Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se zaklonim od srama, Pijem, i zaželim da sam pijan dovek; Tad ne vidim porok, društvo gde je čama, Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

Boemija

Pripovedam vam o jednom dobu Koje mlađi od dvadeset godina ne mogu spoznati Monmartr je u to vreme spuštao svoje jorgovane Sve podno naših prozora i čak ako skroman nameštaj koji nam je poslužio kao gnezdo nije bio lepog izgleda Upravo tu smo se upoznali Ja koji sam umirao od gladi i ti koja si pozirala naga

Boemija, boemija. To je značilo da smo srećni Boemija, boemija. Samo smo jednom u dva dana jeli

U obližnjim kafeima Nekoliko nas je bilo Koji smo očekivali slavu i iako bedni I stomaka praznih Nismo prestajali da verujemo u nju i kada bi neki bistro Za jedan dobar topao obrok Jedno od naših platna uzeo, recitovali bismo stihove Skupljeni oko peći zaboravljajući zimu

Boemija, boemija. To je značilo da si lepa Boemija, boemija i da smo svi imali talenta

Često mi se dešavalo da Ispred mog štafelaja Provodim besane noći Popravljajući crtež Od linije jedne dojke Do obline kuka i onda bi ujutru Konačno seli Ispred kafe sa penom Iscrpljeni ali zadovoljni Morali smo se voleti i voleti život

Boemija, boemija.To je značilo da imamo 20 godina Boemija, boemija i da smo živeli od vazduha

Kada igrom slučaja Krenem da obiđem Svoju staru adresu Ne prepoznajem više Ni zidove, ni ulice Koje su videle moju mladost Na vrhu jednog stepeništa Tražim atelje U kojem ništa više ne preostaje U svom novom dekoru Monmartr deluje tužno i jorgovani su mrtvi