čisTA REč @nedosoljen - Tumblr Blog

Veliki diktator: Skitnica uzvraća udarac

Neizmerno je teško opisati sve poznate okolnosti koje su gospodina Čaplina potakle na snimanje Velikog diktatora (1940), a kamoli spekulisati o onome što nije obznanjeno ili se s razlogom prenebegava u priči već ispredanoj s bezbroj različitih aspekata (možda još jedino od opskurnih podataka s izvesnom dozom poverenja možemo očekivati da donekle pojačaju osvetljenje).

Bez obzira koliko smo daleko spremni da se hronološki otisnemo u prošlost kroz šikaru pribeležene povesti, uprkos dubokom zadiranju u psihologiju autora, iako pred čitaoca učestalo postavljamo „pouzdane“ činjenice, mora se priznati da poticaji za kreiranje kompleksnog umetničkog dela, u dobroj meri ostaju skriveni u senovitim prostorima van poimanja razuma. Na samom početku još jednog putovanja porinimo naše istraživačko plovilo kroz prošlost: još 1922. godine novi moskovski konstruktivistički magazin Kino-Fot (Кино-фот) posvetio je specijalno izdanje čuvenom holivudskom režiseru – upravo na tim stranicama mladi vajar, fotograf, i jedan od osnivača ruske škole dizajna, umetnik Aleksandar Rodčenko beleži: „Kolosalni uspon gospodina Čaplina, precizno i jasno – rezultat je izoštrenog osećaja za današnjicu: za rat, revoluciju, i komunizam.“[1] Uprkos tome što je 1918. godine sa kompanijom Frst Nešnal (First National) potpisao ugovor od milion dolara za produkciju samo osam filmova, američki glumac britanskog porekla, svojim „izoštrenim osećajem za rat, revoluciju, i komunizam“ neposredno ili posredno preko globalno omiljenog lika Skitnice, snažno je uticao na vrtoglavi uspon novog ruskog filmskog talasa avangardnog usmerenja. U sklopu velelepnih proslava desetogodišnjice revolucionarnog prevrata, kao posledica ustreptale kreativnosti, već 1928. godine premijerno je širom sveta prikazano jedno od najuticajnijih ostvarenja sovjetske kinematografije, istorijski film u režiji gospodina Sergeja Ajzenštajna – Oktobar, ili Deset dana koji su potresli svet. U mraku berlinskog bioskopa vešto montirane slike svakako su duboko potresle svest visoko motivisanog manipulatora, doktora Jozefa Gebelsa, koji je upijao scene sa strahopoštovanjem poput marljivog đaka pred presudnom lekcijom koju je neznano kako propustio. Dakle, to je revolucija – ispovedao se dnevniku kasnije rođeni propagator, dodajući neuvijeno da od boljševika može mnogo toga da se nauči, jer su ruski radnici, kulturni stvaraoci, i kreativni vizionari raspolagali efikasnim reklamnim rešenjima koja su podrazumevala mobilišuću snagu slogana i hipnotičko dejstvo parada. Na prelomne promene nije trebalo dugo čekati: perspektivna mlada režiserka i lična poznanica doktora Gebelsa, Leni Rifenštal, široko poznata po upečatljivoj estetici i neobičnom napretku u filmskoj tehnici, snimila je čuveni film Trijumf volje, kao dokumentarac mitinga Nacističke partije u Nirnbergu, već tokom 1934. godine. Sigurni u moć autentičnog ostvarenja koje je Treći rajh koristio kao efikasan propagandni proizvod, velike vođe Hitler i Musolini javno su se potom ogradili od slavnog uzora: poslednji nemi film gospodina Čaplina, Moderna vremena iz 1936. godine, podvrgnut je strogoj zabrani emitovanja u Nemačkoj i Italiji, pod izgovorom da se ne radi o umetničkom ostvarenju već o čistoj komunističkoj agitaciji u komičnom pakovanju. Upravo je duhoviti šarm onaj presudni element koji je nedostajao ratobornom stilu nemačkog dokumentarnog ostvarenja – uprkos smrtnoj ozbiljnosti filmskog zapisa koji sadrži odlomke govora velikog vođe Hitlera, snimke masovnog okupljanja SS trupa, i burne reakcije publike od preko sedam stotina hiljada nacističkih pristalica – sporadični svedoci brojnih privatnih projekcija Trijumfa volje u studiju gospodina Čaplina, tvrde da se holivudski režiser svakog puta iznova grohotom smejao. Nakon što je putovanjem kroz prostor, psihu, i vreme opisao još jednu potpunu povesnu petlju, podstičući usput sve opasnije podražavaoce, umetnički uzor vratio se uspešno svojim izvorima: slepstik komedija – ruska avangarda – nacistička propaganda – Holivud; što je verovatno naposletku rezultovalo začetkom ideje o pisanju scenarija za Velikog diktatora, s namerom da se obnovi prvobitna poetika koja je u međuprostoru i međuvremenu u kolektivnom nesvesnom umu razorno metastazirala.

Kada je propagandni pritisak u pitanju, mnogo su veće sličnosti nego razlike između reklamiranog lika ornog sovjetskog komunizma, ponosnog nemačkog Nacizma, i holivudskog kapitalizma sa osmehom – u ime nepogrešive ideologije i obećanog boljeg sutra za sve, uvek je običan „mali čovek“ na svojim nejakim plećima morao da iznese istorijski preokret u obliku bratoubilačke socijalne revolucije, krvavog svetskog rata, ili surovog potrošačkog progresa. S tom svrhom osmišljeni su manje ili više uspešni kalupi kojima je siva eminencija iz mase morala da stremi: ruski radnik s mišićima od betona, u pratnji poletne devuške od čelika, pre roka sprovodi industrijsku reformu; dok je arijevski atleta odan zdravom životu, brojnoj porodici, i borbenoj domovini koju objedinjuju visoki moralni principi. U odnosu na ove gromade od ljudi američki velegradski „mrav“ pravi je mekušac: tehnološki razvijeno društvo uporno mu nudi brojne prednosti i pogodnosti brzog modernog života – njemu preostaje samo da se prikloni napretku, i da odabere proizvode u skladu sa svojim aspiracijama. Kompenzacija za automatizovan način života je holivudski heroj – bez obzira da li kroz lik vatrenog ljubavnika strada zbog sentimenta, ili se kao šarmantan odmetnik / kauboj / gangster sveti bezdušnom sistemu, on je predstavnik privlačne romantične maštarije kakva u stvarnosti ne postoji, što je suštinska odlika koju nesumnjivo deli sa svojim drčnijim prekookeanskim pandanima. Časni izuzetak je lik siromašnog i nesretnog, ali prgavog Skitnice s kojim su se momentalno poistovetili milioni širom sveta ne mareći mnogo za zvaničnu ideologiju.

Pokušaćemo u narednom naletu skromno da se okušamo na polju amaterske psihologije: za razliku od simpatičnog Skitnice koji je postojao samo na platnu sa pokretnim slikama, njegov izumitelj postao je vremenom jedan od najimućnijih i najuticajnijih ljudi u SAD, a ako je išta zajedničko delio sa popularnim junakom onda je to svakako bio prkos prema surovom sistemu koji je nemilosrdno satirao upravo „male ljude“ iz čijih se redova izdigao i sam gospodin Čaplin. Pre nego što su pronašli svoju formulu za uspešan propagandni proboj, nemački nacionalisti u usponu u svom glasilu Jurišnik (Der Stürmer) pokušali su još 1926. godine da u tipično brutalnom maniru ishitreno demaskiraju heroja potlačenih proleterskih masa: „Gospodin Čaplin je Jevrejin. Njegovi zapleti se ponavljaju: sitni prevarant uvek iznova ulazi u isti sukob sa zakonom.“[2] Pažljivo se poigravajući sa opaskom o poreklu, uprkos ogromnom pritisku medija i brojnim spekulacijama (izvesno je da ne potiče iz jevrejske porodice), holivudski superstar nikada nije javno negativno odgovorio na iznetu „optužbu“, no – nije propustio ni primamljivu priliku da poseti Berlin samo dve godine pre nego što je vođa Nacionalsocijalističke partije postao kancelar. Fantastično uspešnu promociju filma Svetla velegrada (City Lights) ni nacistička anti-kampanja nije uspela da pomrači – gomile oduševljenih obožavatelja, koje su na ulicama nemačke predstonice 1931. godine opsedale američkog filmskog stvaraoca, demonstrirale su u praksi pravu moć komedije, što je posledično izrodilo dodatnu netrpeljivost ljubomornih Nacista prema prkosnom Skitnici.

Ponavljanjem poznatih biografskih podudarnosti nećemo otkriti ništa novo, ali je red da ih navedemo u prilog tvrdnji da surevnjivost između dva prominentna lika seže mnogo dublje od ideološkog mimoilaženja: gospodin Čaplin i kancelar Hitler rođeni su istog meseca, aprila 1889. godine u rasponu od samo četiri dana; obojica su disciplinovanim dugogodišnjim zalaganjem i potenciranjem autentičnih vizija uspeli da se sa dna društvene lestvice vinu do visina koje podrazumevaju široku popularnost, bogatstvo, i moć; naposletku – odano su pratili modu uskih brčića koju je konačno na zao glas izneo veliki vođa Hitler. Obojica su se pojavili na naslovnoj stranici čuvenog njujorškog magazina Tajm (Time), ali – za razliku od holivudske zvezde koji je tu čast iskusio 6. jula 1925. godine (prvi glumac čija je slika štampana na koricama ovog prestižnog nedeljnika), vođa Nacista osvajao je istaknutu poziciju u više navrata, te je čak doživeo i privilegiju izbora za čoveka godine magazina Tajm 1938. godine. Odluka novinske redakcije svakako je imala više veze sa firerovim praktikovanjem agresivne aneksione politike nego sa odabirom oblika brkova koji je uostalom bio sasvim praktične prirode: nakon što je tokom Prvog svetskog rata umalo nastradao od novog bojnog otrova, britanskog iperita, nadređeni su naložili omiljenom redovu da sa lica hitno ukloni duge brkove zarad ispravnog nošenja gas maske. Nenaviknut na ogoljeno lice vojnik je iznašao kompromisno rešenje i umanjio kosmate delove, po jednom tumačenju, shodno svom tada omiljenom karakteru – liku neukrotivog Skitnice (pre rata, u filmu Hleb svagdašnji iz 1914. godine, gde po prvi put glumi glavnu ulogu, i gospodin Čaplin je kao komični rekvizit još uvek nosio duge brkove).

Sličnost, koja se nije zaustavljala na fizičkoj ravni, godinama su eksploatisali karikaturisti i komentatori u kolumnama popularnih časopisa – sva je prilika da se uzgredni i sasvim površni satirični osvrti na ambicioznog nemačkog kancelara nisu preterano dopadali gospodinu Čaplinu koji je osećao jaku potrebu da direktno ukaže na nedvosmislenu razliku između zlikovca i dobrice. Po jednom od osnovnih psiholoških principa, osećaj ugroženog identiteta snažno izaziva upravo delimična podudarnost ili međuzavisnost mentalnih profila (u širem društvenom kontekstu ovo je osobito uočljivo iz brutalnosti sukoba između susednih naroda blisko povezanih istorijskom spregom). Potomci gospodina Čaplina zabeležili su da je veliki glumac u poverenju sa strahovitom ličnom zebnjom govorio o nacističkom diktatoru: „Zamislite samo! On je ludak, a ja sam komičar. Ali je veoma lako moglo da se ispostavi i suprotno!“[3] Kada je u pitanju tanka crta između zlotvora i viteza, sećamo se da je u vreme početka pisanja scenarija za Velikog diktatora 1938. godine, stvarni firer u dobroj meri još uvek smatran za dragocenog saveznika: američke firme na nemačkom tlu bez zastoja su ubirale pristojan profit, te su zavodljivi holivudski proizvodi uspešno plasirani na nacističkom tržištu i nakon zvanične objave rata u Evropi, dok su moćni izolacionistički nastrojeni lobiji propovedali meku politiku nemešanja u oružane sukobe.

U međuvremenu, sa druge strane Atlantika, tokom dugogodišnjeg mandata gospodina Edgara Huvera kao prvog direktora Federalnog istražnog biroa (FBI) SAD, dosije gospodina Čaplina (otvoren 1922. godine pod sumnjom da je član Američke komunističke partije), prevazišao je neverovatnih deset hiljada stranica! Da je crvena zaraza smatrana daleko razornijom opasnošću od nacističkih projekata, govori i podatak da su američki dobrovoljci po povratku iz Španskog građanskog rata često sumnjičeni za pristupanje poklonicima prezrene ideologije (čak i po ulasku Amerike u rat nadenut im je ne baš laskavi epitet „preuranjeni antifašisti“). Kao što nikada nije javno opovrgao navode Nacista da je Jevrejin (iako to zasigurno nije bio), gospodin Čaplin se nikada nije udostojio da javno odgovori na optužbe da je infiltrirani komunista (iako izvesno nije bio član niti jedne partije), naprotiv – kao što je uporno učestvovao u prikupljanju pozamašnih finansijskih sredstava za jevrejske izbegličke kampove, proslavljeni kinematograf kao da je uživao u prilikama da svojim progoniteljima priušti povod za nove sumnje: uprkos raširenoj bojazni od crvenog terora, izričito je insistirao na presudnoj ulozi sovjetske Rusije u borbi protiv fašističkog fronta.

Prisećamo se, svakako, i još jedne krucijalne okolnosti koja nije išla u prilog holivudskom velikanu: brojne ljubavne afere (često i sa po nekoliko decenija mlađim devojkama), kao i fiktivni ili stvarni seksualni skandali koji su konstantno dopirali do javnosti, ozbiljno su ugrozili moralni ugled gospodina Čaplina (kako teza o komunističkoj orijentaciji nije davala nikakve rezultate, FBI agenti uočili su novu priliku za napad u romantičnim kontroverzama). Nasuprot ovako kompleksnoj personi sa obiljem kontradikcija, nacistička propagandna mašinerija prikazivala je svog velikog vođu kao kompaktnu etičku gromadu: povrh toga što je bio osvedočeni trezvenjak, vegetarijanac, i veliki ljubitelj životinja, nemački firer je na visok pijedestal podizao idealizovanu romantičnu predstavu žene odane porodici, domovini, i nacionalsocijalističkom poretku, sa prevashodnim zadatkom da rađa i odgaja snažne radnike, hrabre ratnike, i mudre državnike.

Još jedna bitna biografska beleška, koja se uglavnom ugodno prenebegava, razdvajala je popularne predstave o dve javne ličnosti u predratnom mnjenju: za razliku od poslušnog vojnika Hitlera koji je u Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac učestvovao od samog početka u borbama na prvim linijama fronta, te je dvaput ranjavan, i visoko odlikovan za iskazano požrtvovanje u obavljanju dužnosti kurira pukovskog štaba – njegov američki pandan, kao britanski građanin sa zaposlenjem u SAD, javno je ismevan zbog kukavičluka, jer nije dobrovoljno pristupio oružanim trupama niti jedne domovine (mogao je da bira!). Filmska karijera gospodina Čaplina doživela je vrtoglavi uspon upravo tokom ratnih godina: 1915. godine glumac je napustio Kistoun (Keystone) i sa kompanijom Esenej (Essanay) potpisao ugovor o snimanju četrnaest filmova za sumu od hiljadu dve stotine i pedeset dolara nedeljno; 1916. godine prešao je u Mjučual (Mutual) gde je snimio dvanaest filmova za platu od deset hiljada dolara sedmično; konačno 1918. godine potpisao je sa kućom Frst nešnal (First National pictures) milionski ugovor za produkciju samo osam filmova. Upravo je sporni sporazum sa firmom Mjučual (režiser u usponu nije smeo da napusti američko tlo bez pismene dozvole korporacije), predstavljao povod za javnu prozivku u britanskom Dejli mejlu (Daily Mail) upućenu kreatoru prkosnog Skitnice, usled navodno izneverenih nada patriotski orijentisane ostrvske publike. Medijski pritisak znatno je pojačan nakon ulaska SAD u Prvi svetski rat, kada je vodeća štampa otvoreno nazivala gospodina Čaplina „zabušantom“, što je rezultovalo erupcijom pisama sa ljutitim sadržajem, i prikladnim belim perjem u prilogu, upakovanim s namerom da postide poznatu filmsku zvezdu (samo tokom dramatičnog 6. aprila 1917. godine, upućeno je više hiljada sličnih pošiljki). Ogromna povika dovela je naposletku do prijavljivanja kinematografskog genija za prijem u dobrovoljačke odrede SAD, ali je pravu ironiju zapravo predstavljalo zvanično odbijanje usled neuhranjenosti. Kakogod – rastuća popularnost filmskih ostvarenja poput Zalagaonice (The Pawnshop), i Jedan izjutra (One A.M.) iz 1916. godine, ili Useljenika (The Immigrant) iz 1917. godine kao da je ponajviše podrazumevala podršku upravo vojničke populacije na frontu: možda o lekovitom dejstvu humora najbolje govore izveštaji da su ratnim ranjenicima projektovane avanture srčanog Skitnice na plafonima bolnica, kako ne bi morali da napuštaju bolesničke postelje dok su se razdragano smejali, zaboravljajući momentalno na strahote vatrenih okršaja.

Zanemarujući dobronamerne savete zabrinutih saradnika da je opasno ismevati rat nakon novinarske hajke usled izbegavanja vojne službe, gospodin Čaplin se ipak smehotresno razračunao sa grozničavim ratnim razaranjima na samom kraju Prvog svetskog rata: čuveno ostvarenje Shoulder Arms pristiglo je u bioskopske dvorane tokom oktobra 1918. godine, što je svakako ublažilo poratne traume kroz šaljivu retrospektivu rovovskih okršaja. Sva je prilika da renomirani režiser suočen sa nagoveštajem novog svetskog sukoba krajem treće decenije dvadesetog veka (i sećajući se gorkog iskustva sa medijima), ovog puta nije želeo da čeka ni početak konflikta da bi se uhvatio u koštac sa još jednom planetarnom pretnjom. Imajući u vidu da su Braća Marks „preuranjeno“ sličnu stvar izveli još 1933. godine u satiričnoj komediji Pačija supa (Duck Soup) gde je gospodin Gručo igrao diktatora sa čudnim imenom Rufus Svitac (Rufus T. Firefly) koji preuzima vođstvo nad malom, tek bankrotiranom državom nazvanom Slobodarka (Freedonia) po popularnim predstavama o izgubljenom raju na zemlji – naum gospodina Čaplina nije bio osobito neobičan, ali je obuhvatao niz autentičnih novina koje su dobrim delom posledica kompleksnih kreativnih odnosa i specifičnih okolnosti pod kojima je stvarao holivudski superstar. Na primer, još od 1927. godine kada je premijerno prikazan Džez pevač kao prvi film sa pratećim tonskim zapisom, znameniti režiser uspešno je zaobilazio zahtev publike da simpatični Skitnica konačno progovori, pa su tako čuvena ostvarenja Svetla velegrada iz 1931. godine, i Moderna vremena iz 1936. godine zapravo nemi filmovi u opštoj zvučnoj eri (glumac je opravdano smatrao da dobar deo popularnosti njegove komedije duguju upravo činjenici što bez suvišne priče olako preskaču globalne jezičke barijere). Nakon pune decenije ignorisanja tehničkog napretka, gospodin Čaplin bio je sasvim svestan da je igra skrivanja okončana, te da će u narednom projektu morati da se povinuje ogromnom pritisku da dopusti svom liku da priča, uprkos sopstvenoj izjavi da je „pokretnim slikama potreban ton, koliko Betovenovim simfonijama stihovi“[4] (tipičnoj za umetnika koji je savršeno ovladao vizuelnim vokabularom). Boreći se konstantno sa poražavajućom sumnjom da zahtevi novih vremena lagano ali sigurno prevazilaze njegove sposobnosti, gospodin Čaplin odlučuje da će zarad opstanka u poslu teškog srca konačno žrtvovati svoju najuspeliju filmsku figuru, ali – samo pod uslovom da prateće okolnosti svojim značajem to zavređuju: kasnije je Velikog diktatora sopstvenim rečima opisao kao „prvi film u kojem pripovest po značaju nadilazi lik Skitnice“[5]. Sve u svemu, preispitivanje istinskog pozvanja filmske umetnosti u svetu rapidnog tehničkog progresa i uzavrele borbe ideologija za prevlast, potom razračunavanje sa neželjenim prekookeanskim alter egom što je posledično trebalo da dovede i do pročišćavanja imidža sopstvene javne persone, i naposletku postepeno raskidanje decenijske saradnje sa kreacijom koja ga je proslavila – predstavljala su tri suštinska aspekta priče u začetku projekta Veliki diktator.

Za razliku od prerano zakuvane Pačije supe Braće Marks koja je tadašnju publiku ostavila ravnodušnom (trebalo je da prođe više od pola veka pa da komedija dobije priznanje kakvo zaslužuje: uvrštena je u Nacionalni filmski registar 1990. godine po nalogu Kongresne biblioteke, kao „kulturološki, istorijski, i estetski značajno ostvarenje“) – tajming za izradu Velikog diktatora bio je idealan. Gospodin Čaplin radio je prilježno na scenariju tokom 1938. i 1939. godine, a snimanje po utvrđenom rasporedu započeto je u septembru 1939. godine, samo nekoliko dana nakon što je nacistička Nemačka izvršila invaziju na Poljsku. Usled već pomenute dobre trgovačke saradnje sa nasrtljivom evropskom državom, i sveopšte sumnje u ispravnost odabira konfuzne „dnevno političke“ afere kao prigodne teme za komediju, iz filmskih, poslovnih, i političkih krugova sprovedena je opsežna anti-kampanja koja umalo nije u potpunosti obustavila projekat – za nastavak rada odgovoran je tadašnji predsednik SAD, gospodin Ruzvelt, koji je obećao podršku i preporučio gospodinu Čaplinu da dovrši započeto delo pod bilo kojim okolnostima.

No, jedna stvar je obračunati se sa realnim likom firera koji je uprkos interesima povlašćenih slojeva u kolektivnoj svesti lagano ali sigurno sticao status oličenja zla, a sasvim druga suočiti se sa dvojnom predstavom o sebi – na jednoj strani stajao je simpatični, dobrodušni, i srčani Skitnica, a na drugoj uspešni, bogati, i moćni umetnik nad kojim se nadnosila senka kukavičluka, sumnjivog porekla, komunizma, i raskalašnosti, a naposletku – ni status perfekcioniste u svim aspektima posla (od kolega je zahtevao podjednaku posvećenost, usled čega su ga mnogi saradnici smatrali bezdušnim diktatorom), nije ulepšavao lik čuvenog glumca. Poznat je citat iz biografije gospodina Marlona Branda o snimanju Grofice iz Hong Konga (1967): „Otkrio sam da je gospodin Čaplin verovatno najveći sadista kojeg sam ikada upoznao. Bio je egoistični tiranin i neverovatna cicija. Maltretirao je ljude koji su kasnili, a potom ih je nemilosrdno kritikovao da rade brže.“[6] Čuvena rečenica sa uvodne špice: „Svaka sličnost između diktatora Hinkela (Hynkel) i Jevrejskog brice čista je slučajnost“, po ustaljenom tumačenju kritičara već na početku pripovesti podseća gledaoca da obrati pažnju na nedvosmislenu razliku između zlikovca i dobrice, ali nije teško zamisliti da je čuveni režiser na svoj briljantan način istakao dubok uvid o slojevitoj sprezi i spornom poistovećivanju između stvaraoca i njegove kreacije (Veliki diktator je poslednje ostvarenje u kojem se pojavljuje originalni lik Skitnice). Jasno je da gospodin Čaplin u istoj komediji sa podjednakim uspehom glumi oba karaktera, ali je ka naslovnom liku usmerena pažnja publike, dobrim delom jer on predstavlja neočekivanu novinu: pokretač je do tada neviđenih komičnih peripetija u neslućenim okolnostima (govori!), dok je još uvek ćutljivi Skitnica i kao brica prepoznatljiv u tradicionalnoj priči o malom čoveku koji iznenada dospeva u surovu mašineriju koja prevazilazi njegova poimanja u svakom pogledu. Zanimljivo je primetiti da je fiktivni diktator neka vrsta seksualnog predatora koji se ne libi od erotskih nasrtaja na svoje sekretarice, što svakako nije bila odlika realnog firera, ali nas neodoljivo podseća na lik zavodljivog holivudskog glumca kao lascivnog lukavca, koji su američkoj javnosti uporno servirali agenti Istražnog biroa. Prefinjeno poigravanje sa uvreženim stereotipima o sebi i drugima, verovatno je jedan od ključnih razloga za uspeh komedije – zamka je tako izvrsno postavljena da čak i pojašnjenja samog autora (čuven je komentar: „Najzabavnija stvar na svetu je podsmevanje samobitnoj osobi na visokom položaju.“[7]), upadaju u isti procep, te se još uvek pitamo: da li je „samobitna osoba“ firer ili režiser?

Kakogod, najupečatljivije su antologijske scene gde kompletnim kadrom dominira diktator koji suvereno vlada svakim aspektom produkcije, što se pre svega odnosi na legendarni balet sa ogromnim balonom u obliku globusa: da se o svakom detalju brižljivo vodilo računa govori i podatak da sprdanje sa megalomanskim vladarskim pretenzijama iz pozadine prati preludijum za prvi čin romantične opere Loengrin, slavnog Vagnera – kao omiljena muzika realnog nemačkog firera. Gospodin Čaplin vladao je neverovatnim akrobatskim veštinama, od šesnaeste godine je svirao na violini, pažljivo je komponovao muziku, i odlično plesao sa koturaljkama ili bez njih – sve je ovo bilo već odveć dobro poznato publici, svet je sa nestrpljenjem očekivao da genijalni pantomimičar konačno počne da priča, te stoga ne čudi da je glumac u sklopu opsežnih priprema pre snimanja satima pratio filmske novosti iz Nemačke, sa tonskim zapisima vatrenih govora velikog vođe Hitlera. Razorno naoružanje koje je nacistički lider skovao od jezika valjalo je usmeriti natrag ka izvoru, što je od interpretatora iziskivalo da mukotrpnom praksom nadigra uzor – kada je veliki komičar napokon „progovorio“, začuo se nerazumljivi, izmišljeni, lažni „jezik“ koji se roguši, nakostrešen od suvog kašljanja, uz pregršt šuštanja, razornih grlenih glasova, prskanja pljuvačke, štucanja, i gutanja knedli, sa povremenim dodatkom prepoznatljivog povika poput „sauerkraut!“ (kiseli kupus ribanac). Jednom kada je uvrstio i jezičke premetačine u svoj arsenal gegova, nasuprot svim očekivanjima, komičar se nije zaustavio samo na parodiji javnih govora – legendarno je i poigravanje sa (pogrešnim) interpretacijama izgovorenog: kada diktator Hinkel (tokom diktata !) u kabinetu izgovori pompezno dugu rečenicu, sekretarica ovlaš dodirne nekoliko tipki, ali kad on ponudi samo jedan slog, ona furiozno štampa nekoliko redaka, zveckajući besno mašinom za kucanje (skeč je u međuvremenu prerastao u neku vrstu kulturne baštine, te ga na primer komičar Bil Mari (Bill Murray) koristi kao okosnicu „komunikacije“ sa japanskim poslodavcima u filmu Izgubljeni u prevodu (Lost in Translation, 2003), režiserke Sofije Kopola).

Kako to već obično biva, duh jednom pušten iz boce nije se lako dao obuzdati. Veliki diktator koji je najavio naredni okršaj svetskih razmera, nalik ostvarenju Shoulder Arms u kojem je uspešno sumirano ludilo Velikog rata, pri kraju radnje priziva preokret iz komedije zabune: Skitnica se sticajem okolnosti infiltrira u sam vrh neprijateljskih snaga. Ovog puta se ispod lika diktatora Hinkela privremeno skrio Jevrejski brica, samo kako bi autor u finalu zderao sve veštačke obrazine i obratio se publici direktno u dugom i kontroverznom govoru, koji naglo skida smeh sa ozarenih lica. Pre osvrta na spornu završnicu, podsećamo se da je počevši od premijerne večeri 15. oktobra 1940. godine, kada je paralelno projektovana u dve velelepne sale na Brodveju (Capitol + Astor), komedija doživela veličanstven uspeh diljem već uveliko zaraćenog sveta (Nacisti su okupirali veći deo Francuske, a londonska premijera u decembru iste godine održana je usred nemačkih vazdušnih napada), te tamo gde je dopušteno prikazivanje (zabrane: Španija, Italija, Irska…), publika je hrlila u bioskope da se nasmeje egocentričnim opsesijama firera, a ništa manje divljenja nije pokazao ni vladajući američki filmski establišment – Veliki diktator nominovan je za pet nagrada Oskar. Uprkos nesumnjivom trijumfu kod publike, čini se da nisu svi profesionalni kritičari podlegli opštoj euforiji, a njihove zamerke tehničke prirode mogu se prigodno grupisati u dve glavne argumentacije: prva se odnosi na ne baš savršeno spretno sproveden preskok na teren tonskih ostvarenja, a druga na funkcionalno neprimerenu pojavu čuvenog završnog govora.

Kada je reč o prvoj primedbi, prigodno je podsetiti se da je kritičar Njujork Tajmsa, gospodin Bozli Kraudervolis (Bosley Crowtherwallace), već sutradan nakon brodvejske premijere u svom prikazu[8] zapisao da je Veliki diktator „zaista vrhunsko postignuće istinski velikog umetnika – i, s jedne tačke gledišta, možda najznačajniji film koji je ikad proizveden“, ali je naposletku dodao da „poseduje nekoliko razočaravajućih nedostataka (…) film je predugačak, sklon je ponavljanju“, što je stav koji je uglavnom prihvaćen i kasnije, pa i potonji kolumnista Njujork Tajmsa, gospodin Dejvid Perkinson (David Parkinson) u svojoj Istoriji filma[9] konstatuje da je „ograničenost Čaplinove režije i kinematografske inteligencije došla do izražaja u govornim filmovima kao što je Veliki diktator.“ Naravno, metode koje su davale izdašne rezultate u ranijim postignućima, po kojima je srčani Skitnica postao prepoznatljiv – poput smišljenog smanjenja broja gegova kako bi se u potpunosti iskoristio komični potencijal svake situacije – često su ostajale bez očekivanog efekta u zvučnim ostvarenjima.

Druga zamerka odnosi se na problem finalnog narativa koji nikoga nije ostavio ravnodušnim: monolog koji je po svedočenju naslednika[10] veliki glumac mukotrpno pisao i prepravljao mesecima, oduševio je simpatizere levičarskih ideja širom planete, a brojni Amerikanci u njemu su prepoznali principe koji (treba da) predstavljaju pravi temelj jedne liberalne demokratije. Odziv na desnici nije bio tako ružičast, štaviše, u izrečenim idealima glavnog glumca mnogi su jasno razaznali mrsko crveno poreklo i neuvijenu kritiku kapitalističke ekonomije, što je nanovo širom otvorilo vrata za spekulacije o komunističkoj propagandi: „U ime demokratije – ujedinimo se svi. Borimo se za novi svet – pristojan svet koji će ljudima pružiti priliku za rad – koji će mladima obezbediti budućnost, a starima sigurnost. Obećavajući ove stvari, divljaci su se dokopali vlasti. Ali lažu! Oni ne ispunjavaju obećanja. I nikada neće!“ Vatrenim izjavama sopstvenog idola, tumači iz filmskog ceha pristupali su daleko obazrivije od ishitrenih agenata Istražnog biroa. Gospodin Kraudervolis u prvom pisanom osvrtu zauzima stav da je u pitanju krupna profesionalna omaška, zanemarujući tako u potpunosti sadržaj ekspozea: „govor kojim se film završava – apel za razumom i ljubaznošću – potpuno je nespojiv s prethodnom radnjom. (...) Efekat je zbunjujući, a ono što bi trebao biti vrhunac postaje ravno i naizgled preosetljivo.“ I ova uspešna opaska prikladno se rabi sve otada, te tako i čuveni publicista i dobitnik Pulicerove nagrade za filmsku kritiku, gospodin Rodžer Iber (Roger Ebert), u prikazu Velikog diktatora iz 2007. godine, u sklopu svoje Kolekcije velikih filmova (zaluženo mesto u okviru Great Movies Collection, pronašla je i komedija Pačija supa Braće Marks), zaključuje: „Nije uspelo onda, a ne deluje ni danas. Fatalno je kada gospodin Čaplin zbaci svoju komičnu ličnost, naglo promeni ton filma i ostavi nas da se pitamo koliko će dugo govoriti (što komedija nikada ne bi smela da dopusti). Sve odaje utisak zabave koju prati pouka.“[11]

Savršeno svestan rizika u koji se upuštao, glumac je tvrdoglavo ignorisao sve dobronamerne savete da potresni govor od tri i po minuta ne uvrsti u završnu verziju ostvarenja, što za brojne poklonike filmske umetnosti predstavlja svojevrsnu misteriju. Podsetimo se komentara samog autora da je u pitanju bio „prvi film u kojem pripovest po značaju nadilazi lik Skitnice“. Postaje nam jasnije zašto tokom stvaranja projekta u kojem je na kocku stavljen integritet filmske umetnosti (i umetnosti uopšte), lični moralni lik autora, i njegova najpopularnija kreacija – gospodin Čaplin nije mogao da dozvoli da jednostavan satiričan osvrt na ambicioznog firera „po značaju prevaziđe“ ukupnu dotadašnju zaostavštinu genijalnog režisera. Iako ima istine u tvrdnji da Veliki diktator nije skrojen bez tehničkih nedostataka, ostvarenje je uspešno razrešilo sva tri suštinska zadatka koje je kreator sebi postavio: revitalizovana je vizija filmskog pozvanja, upriličen je oproštaj dostojan srčanog Skitnice, i naposletku – načinjena je nedvosmislena distinkcija između krajnjih perspektiva zlotvora i viteza, što je potaklo razdraganog gospodina Čaplina da izjavi: „Odrekao bih se svega, da saznam šta On misli o filmu.“ Smatra se da je firer odgledao ostvarenje dve večeri zaredom u savršenoj samoizolaciji, a činjenica da se ogradio od bilo kakvih javnih komentara ide u prilog tezi da je nadigran, no – kada su masovne grobnice konačno postale deo svakodnevice savremenog sveta, igra je privedena kraju, te je i sam glumac primetio da se nikada ne bi odvažio na sličan poduhvat, da je mogao da pretpostavi u šta će se priča naposletku pretvoriti.

Ohrabren činjenicom da je ogromna većina publike nakon početka rata u njegovim završnim rečima iz filma nalazila snažan poticaj za pobedu nad fašizmom, i genijalnu viziju za izgradnju pravednijeg sveta, gospodin Čaplin se tačno dve godine po premijeri Velikog diktatora obreo u ulozi glavnog govornika na okupljanju Umetničkog fronta (Artists Front to Win the War). Čuveno glasilo Komunističke partije SAD, Dejli vorker (The Daily Worker), navodi da je znameniti glumac 16. oktobra 1942. godine u prepunom Karnegi holu izjavio: „Kažu mi da bi se komunizam mogao proširiti preko celog sveta. Ja im odgovaram – pa šta?”[12] Ovo je bilo previše za očajnog gospodina Huvera koji nikako nije uspevao da iz ogromnog dosijea Istražnog biroa o sumnjivim aktivnostima holivudske zvezde, izdvoji dovoljno pouzdan dokaz za odlučnu deportaciju. FBI taktika sasvim se usredsredila na skandalozne ljubavne afere: veliki glumac bio je naposletku optužen (ni manje ni više) za trgovinu belim robljem – tokom tog spornog oktobra 1942. godine platio je kartu za voz svojoj tadašnjoj ljubavnici, glumici Džoan Beri (Joan Berry), da iz Los Anđelesa doputuje na Menhetn, radi pregovora o njenom narednom filmskom projektu. Dok je raspojasana ratna mašinerija sejala smrt u ostatku sveta, gospodin Čaplin vodio je neprestano svoje bitke na više frontova: 1943. godine u svojoj pedeset i četvrtoj godini oženio je osamnaestogodišnju Unu, ćerku dramskog pisca Judžina O’Nila, naredne godine je oslobođen optužbe za preprodaju robova, a 1945. je nakon nekoliko negativnih medicinskih testova zvanično odbijena i naredna sudska tužba gospođice Beri za priznavanje očinstva (gospodin Huver je besneo). Izmoren od višedecenijskog lova na veštice, gospodin Čaplin je radije pristao da konačno dobrovoljno napusti drugu domovinu, nego da se podvrgne još jednoj uzaludnoj ali iscrpljujućoj političkoj istrazi. Zajedno sa suprugom Unom (koja će ga pratiti do kraja života), veliki glumac oprostio se od američke obale u septembru 1952. godine sa palube broda Kraljica Elizabeta – vratiće se nakratko nakon tačno dve decenije da svečano primi statuu Oskara za životno dostignuće.

No, gde god se potom obreo, gospodin Čaplin je znao da je prateći snažnu umetničku viziju čovečanstvu upriličio pouzdanu slobodarsku zadužbinu skovanu u jedinstvenim istorijskim okolnostima. U periodu pomračenja demokratskih ideala u dvadeset i prvom veku, upravo je izdvojeni trominutni video klip sa osporavanim govorom doživeo neku vrstu renesanse na internet stecištima poput Jutjub platforme gde beleži milionske preglede[13] i brojne oduševljene komentare[14]. Nekoliko generacija kasnije, reči koje su svojevremeno izazvale negodovanje sredine u kojoj je genijalni glumac stvarao, danas odjekuju novom snagom, pronoseći kroz vreme poruku iz koje još iskri stara neutažena žudnja: „Pohlepa je zatrovala ljudske duše, okovala svet mržnjom, lagano nas dovela do bede i krvoprolića. Razvili smo brzinu, ali smo se zatvorili u sebe. Mašine koje stvaraju obilje, ostavile su nas u oskudici. Naše znanje učinilo nas je ciničnima. Naša dovitljivost kruta je i neljubazna. Previše razmišljamo, a premalo osećamo. Više od strojeva potrebna nam je humanost. Više od pametovanja trebaju nam dobrota i nežnost.“

—

=============================

oD REči → Do REči: Jovan Jona Pavlović

~

[1] https://www.jacobinmag.com/2017/02/charlie-chaplin-soviet-films-comedy-industrialization-taylorism

[2] https://www.dw.com/en/when-charlie-chaplin-imitated-adolf-hitler/a-18912840

[3] https://thewire.in/film/charlie-chaplin-the-great-dictator

[4] https://rrchnm.org/episodes/charlie-chaplin-goes-to-war/

[5] https://www.charliechaplin.com/en/films/7-the-great-dictator/articles/13-Filming-The-Great-Dictator

[6] https://ew.com/article/2004/07/02/brandos-encounter-charlie-chaplin/

[7] https://www.dw.com/en/when-charlie-chaplin-imitated-adolf-hitler/a-18912840

[8] https://www.nytimes.com/1940/10/16/archives/the-screen-in-review-the-great-dictator-by-and-with-charlie-chaplin.html

[9] Dejvid Perkinson ~ „Istorija filma“, 2014, Dereta, Beograd

[10] https://www.charliechaplin.com/en/articles/29-the-final-speech-from-the-great-dictator-

[11] https://www.rogerebert.com/reviews/great-movie-the-great-dictator-1940

[12] https://thewire.in/external-affairs/charlie-chaplin-communism

[13] https://youtu.be/w8HdOHrc3OQ

[14] https://youtu.be/J7GY1Xg6X20

Trending Blogs

Last Seen Blogs

čisTA REč