Živim u senci senke, tvoje senke. I znam da znaÅ”: joÅ” uvek Å”minkam stvarnost tvojom bojom, jer drukÄije ne umem, ne razumem, ne želim pred lažnim svetom celim da se lažno veselim. To nije osmeh, to je grÄ, ljudi su slepi. Lepi dani, nasmejani, za tebe; za mene skice, druge duge ulice. Srce skitnice zgaženo nehotice. Ja znam da znaÅ”, jer u svim snovima ti vrtim sve te prazne reÄi praznim danima. NestajeÅ” i priÄa odavno nije fer. Lepotica i zver. SuviÅ”e razno, sve je prazno, prazno je zarazno, neprolazno. VraÄam se njima, zar misliÅ” da se stvarno ponosim time? U mojoj glavi posle svega sve one nemaju Äak ni ime, samo te oÄi poseÄene vetrom koje sjaje baÅ” kao i moje. Znam da znaÅ”, alā ne vidiÅ” i ne ÄujeÅ” i ne znaÅ” koje male stvari se broje. I dok porazi se roje plaÅ”im se da priznam da postojiÅ”, rane gnoje, i da mi faliÅ”. Fali mi dodir, fale mi reÄi, fali mi osmeh, fali mi lice, fale mi laži, fale sitnice. Dosta krivice. Ptice selice nestaju, ja ostajem i svi ti pogledi me plaÅ”e. Prokleti sreÄni zagrljeni ljudi, te uloge su bile naÅ”e, samo moje i tvojeā¦ A gde smo sad? Gledaj u mene: nema mene. Samo sene, uspomene. Samo tragovi. Koliko dobijeÅ”, toliko daÅ”. Ti nisi smela. Znam da znaÅ”, znam da znaÅ”, znam da znaÅ”ā¦ Jedan život gde prestajem ja, gde poÄinjeÅ” ti. Jedna ljubav gde stali smo mi, gde sad su drugi. Jedan život gde prestajem ja, gde poÄinjeÅ” ti. Jedna ljubav gde stali smo mi, gde sad su drugi. Jedan život gde prestajem ja, gde poÄinjeÅ” ti. Jedna ljubav gde stali smo mi, gde sad su drugi. I reci Å”ta je to ponos, Å”ta je to sram? Ne želim da znam. I kad se svet sruÅ”i, na starom mestu biÄu sam. Sve suze sveta sprala je kiÅ”a. Na kraju nisi ni siguran da si uopÅ”te plakao, niti da si dno dotakao. A nagao kakav jesam, slagao sam sebe da si laž i vratio se svojim starim stazama. Ali ni svi peroni sveta me nimalo nisu promenili: i dalje isti blejer iz bloka, uvek maÅ”tarskog oka, nikad izvan svog toka. Mikrofon i dalje rokam na putu do toka luke sreÄe. I dan je taj Å”to me vara, plavetnilo neba misli skreÄe. A onda padne noÄ, prokleto dugi sati, sakatim srcem shvatim: sitnice, ponos, inati neÄe mi dati da pratim trag. A znam: sve je niÅ”ta. SlomiÄu kazaljke, vreme Äe stati, kosmos Äe Äekati, da samo umem da te vratim! Tražim te, sanjam te pijanim oÄima u noÄima, u tuÄim licima, u stanovnicima nekih drugih svetovaā¦ Gde je naÅ”? MiÄem usnama bez glasa dok pada zaborava plaÅ”t. Äutim jer znam da znaÅ”. Uvek si znala i uvek znaÅ”. Ti, jedina moja devojko, odavno nisi jedina. Svaka sekunda kao godina. Alā barem znam na Äemu sam i barem znam da nema nas i spreman sam da budem nasmejan pred svima, iako te kad sam solo i dalje oblikujem od oblaka dima i kroz pauÄinu vraÄam dane kad smo ti i ja joÅ” bili tim. Oprosti Å”to nemam snage da te slažem da ti želim sreÄu sa njim, a i Å”ta Äe ti to od meneā¦ Sve uspomene s kaputa stresi, samo budi to Å”to jesi tu gde si. Å ta god da se desi, ti budi okej. I nikad ne saznaj kako to boli kad nekoga voliÅ”, a mrziÅ”, kad mrziÅ”, a voliÅ” i lomiÅ” se da izdržiÅ”. Ostaje nada da Äe nekad negde neko hteti da shvati mene, moja lutanja, maÅ”tanja i sanjanja i znati da ih prati. I ko zna, možda jednom naÄeÅ” me tamo gde prestajem ja, gde poÄinjeÅ” ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi. Ali sreÅ”ÄeÅ” samo stranca, sluÄajnog prolaznika i pogled leden, iako te je taj neznanac nekada voleo viÅ”e od sebe.
vaporwave
dededos
snowghoul
tangentwithtanner
andulkaphoto
kaledo-art
dailybridgerton
ellievsbear