But I just want you to know..

Izdvajam i ovaj dan, ovu noc za tebe…jos ovaj put! Dosta vremena je proslo. Umorila sam se. Ova bitka traje predugo. Ne zelim, po ko zna koji put, da budem porazena. Ovaj put ne! Iz bitke izlazim Ja kao pobodnik, da… Pustila sam te, ne zovi, ne javljaj se…olakšaj mi bar jednom u životu. Došlo je konačno vreme da i ja okrenem taj novi list. Bez tebe, bez …hm. Ostaju samo uspomene. Sačuvaću samo one lepe. Spakovaću ih u najlepšu kutiju, i ostaviti sa strane, da je jednom, kada budem želela da se prisetim svega, otvorim i uživam u trenutku… Ali samo tada. Ne pitaj me kako, zašto, zbog čega…ne mogu da ti odgovorim, ne mogu. Mada čisto sumnjam da će te zanimati, ali znam…kada ostaneš sam, setićeš se mene. Da, postojim, u senci… Nikada nećeš shvatiti ni mene, ni moje misli, ništa. Možda je i bolje tako. Ova noćna tišina me ponovo navodi na razmišljanje…ali, dobro, ova je poslednja noć poklonjena tebi. Samo tebi. Po ko zna koji put se prisećam kako je sve počelo, kako je bilo, zašto tad, ne sad…zašto to, a ne ovo. Jesam, komplikovana sam. I biću. Živim i dalje u nadi da ću sresti nekog nalik tebi, nekoga ko će videti pravu mene, ko će ceniti trud, koji će mi čitati iz pogleda, koji će me držati za ruku, a doticati moje srce, nekoga ko je poseban, … ali ne znam da l’ će iko umeti da me u isto vreme i nasmeje i naljuti, kao ti. Ti si jednostavno neko ko ne zna da ostane. Bar kraj mene. Ili smo skroz suprtni svetovi ili nije vreme. Ipak, nešto čudno je među nama. Ni tamo, ni ’vamo. Čudno… Ti si neko ko ume totalno da me zbuni. S tobom priči nema kraja. Ali…opet to ’ali’…kao što rekoh, ti si neko ko ne zna ostati. Pojaviš se, ulepšaš to neko vreme, ponadam se da je to to, da je sve kul, ali pljas…nestaješ zatim. Ne javljaš se. Čemu to? Uvek se pitam zašto ostaje sve tako…nedorečeno. Život nosi razne priče, mi igramo glavne uloge, ili možda sporedne… hmm. Svakako, nijedna priča ne može da se izbriše, pa ni ova. A i što bi? Neka stoji tu negde, sa strane. Smestiću te u poseban deo srca, jer vreme je za nove ljubavi, nove priče… Pričekaj neko bolje vreme, pričekaj one kasne sate, kada će me neka izdajica u srcu naterati da otvorim onu kutiju, i zavirim u prošlost. Pričekaj. Kako sam ja do sada čekala? Ili ne moraš. Idi…ali meni ne piši. Ne javljaj se kada ostaneš sam. Kada…ma ne znam ni sama više. Suzaa. Eh suzo, izdala si me i ti. Šta je tu je. Znam da neće biti lako. Ne vredi čekati i ’patiti’ za nekim kome si samo opcija. Kada te budem srela, proćiću hladnokrvno, baš kako i ti to umeš. Dobro si me naučio tome. Hvala ti. A onda, videću da li je ova farsa prošla ili u meni još nešto plamti. Nemoj da misliš da ću se okrenuti za tobom, ali duboko u sebi ću priželjkivati da se ti okreneš, vikneš moje ime, potrčiš mi u zagrljaj… A, ako se to i desi, jednom…jednom..to više neću biti ja. Biće to druga osoba. Osoba koju si nesvesno oterao od sebe. Neće me biti tu. Kao nekada, nekda kada je bio dovoljan samo jedan poziv ili poruka, i da doletim. A-a. Kao što ni tebe nije bilo, neće biti ni mene. Zanimaće me neke druge stvari. Neke bolje. Diviću se nekim drugim očima, iščekivaću zagrljaj nekog’ drugog. I nikada ti neću priznati koliko si mi značio, koliko mi još možda značiš. Nikada nećeš znati kako su prolazili sati, dani… Nećeš znati ni to da bih nekada sve dala samo da sediš pored mene, da ćutiš, da me gledaš..samo to. Zar tražim mnogo? Možda je problem baš u tome, u tome što nikada nisam do kraja htela da iskažem svoja osećanja. Ali ne mogu, plašim se poraza. Ovoga puta si ti taj koji gubi. Vreme će pokazati svoje da l sam u pravu ili ne. Grešila sam, ali više ne. Dosta sam svesno povređivala sama sebe. Proći će, sve prođe…