Coi

sto nikada nisi stvarno izgubio.

Nema datuma koji mozes da obelezis,

nema kraja koji mozes da objasnis,

samo neka tiha misao koja se pojavi

kad je najmanje ocekujes.

Mozda smo se samo sreli prerano.

Mozda prekasno.

A mozda nisi dosao da ostanes,

nego da zauvek promenis nacin na koji osecam.

Jer nisu svi odlasci glasni.

Neki ljudi samo polako postanu uspomena,

a da nikada nisu ni prestali da budu deo tebe.

I najcudnije od svega je sto ne zalim

za onim sto je bilo.

Vec za onim sto je moglo da bude.

Za svim onim neizgovorenim recenicama,

neprozivljenim trenucima

i jednom verzijom nas

koja je mozda negde postojala.

Mozda u nekom drugom vremenu.

Mozda u nekom drugom zivotu.

A mozda je dovoljno samo znati

da je jednom postojalo nesto

sto nismo umeli da zadrzimo,

Mozda zato i dalje pamtim nesto

koja je najveca lekcija koju sam naucila ove godine.

Nisam ni razmisljala pre nego sto sam odgovorila.

Da ljudi mogu da ti govore da te vole,

a da se zbog njih osecas najusamljenije na svetu.

Ranije sam mislila da ljubav mora da bude glasna.

Da se dokazuje velikim obecanjima

i recima koje ostavljaju bez daha.

Kao filmovi.

Kao poruke od tri strane.

Onda sam odrasla i shvatila

da ljubav mnogo cesce izgleda kao

“Jesi stigla?”

ili “Odmori malo, umorna si”.

Izgleda kao doslednost.

Sve ostalo je samo lepo upakovana konfuzija.

Najcudnije je sto ne odes

kada te prvi put razocaraju.

Ostanes.

Pronadjes objasnjenja

koja oni nisu ni pokusali da smisle.

Branis ih pred drugima,

a na kraju i pred samim sobom.

Govoris sebi da su umorni,

da imaju tezak period,

da ce biti bolje cim prodje ovo ili ono.

A onda jednog dana shvatis

da “tezak period” traje duze od vase veze.

I ne zaboli te odlazak.

Zaboli kolicina energije koju si potrosio

pokusavajuci da popravis nesto

sto nikada nije bilo samo tvoja odgovornost.

Od tada imam jedno pravilo.

Ne verujem vise recima

koje nemaju naviku da se pojave u postupcima.

I iskreno...

Zivot je mnogo mirniji

kada prestanes da se boris za mesto

na kojem si stalno morao

Godinama sam mislila da ce mi nedostajati

tvoj glas,

tvoje poruke,

nacin na koji si umeo da ucinis

da obican dan izgleda drugacije.

Ali nije mi nedostajalo ono sto si bio.

Nedostajala mi je osoba kakva sam ja bila

dok sam te volela.

I mozda je to najveca tajna odrastanja.

Shvatiti da ponekad ne pustamo nekoga

zato sto je prestao da nam znaci,

vec zato sto smo konacno postali neko

kome vise nije potrebno da bude pronadjen

ko ce nauciti tvoje navike,

tvoje male rituale,

nacin na koji cutis kada nesto nije u redu.

Znace koja kafa ti prija,

koju pesmu pustas iznova,

i kako izgledas kada se iskreno smejes.

Ali nece znati

zasto ti pogled ponekad odluta,

kao da jos uvek trazis put

do nekog proslog vremena.

Jer postoje ljudi koji odu,

a ipak ostanu u nama

na mestima do kojih niko posle njih

Mozda ce znati da popravi ono sto ja nisam umeo.

Mozda ce ti dati sve ono

sto sam ti obecavao.

I bice mi drago zbog tebe.

Samo se nadam

da ces se nekada,

sasvim slucajno,

setiti da je postojao neko

ko te je voleo

zato sto su bili losi.

Prerastes ih

zato sto si postao neko

Izgubio si osobu koja je bila spremna

da neko nije za tebe,

a ti i dalje biras tu osobu,

dozvolice da te povredi

toliko jako

da konacno shvatis

Hotel dise tiho,

kao da zna sve sto se ne izgovara naglas.

Vino je hladno.

Tvoj pogled jos hladniji.

Ali ja te poznajem jako dobro.

To nije distanca — to je maska.

Opet si sa njom.

Vidim je pored tebe, savrseno mirnu, nesvesnu svega sto stoji izmedju nas u vazduhu.

Prilazim.

Guzva ljudi, svetla, lazni osmesi.

Uctivo se pozdravljam s njom.

Kao da je sve normalno.

Kao da nista ne gori ispod povrsine.

Prilazim ti — blize nego sto bi trebalo.

Sapat, gotovo dodir uz uvo.

"Pozovi joj taksi".

Na stolu, ispod case, ostavljam cedulju.

Ona je vidi.

Naravno da vidi.

Ali ne kaze nista.

Jer neke stvari se ne osporavaju naglas.

Samo klima glavom i nestaje u prostoru koji joj vise ne pripada.

A ja ostajem.

Jer vec dugo nisi njen.

Nikada nisi ni bio.

I nije stvar u tome kome pripadas.

Stvar je u tome da ne pripadas nikome.

Ni meni.

Ali ipak… ja ostajem najblize tome sto bi "blizu"

U svakoj nedovrsenoj recenici.

U svakom trenutku kad me nesto podseti na tebe.

U tisini izmedju dva gutljaja vina.

U stanu kad se sve utisa.

U dugim vecerima kad misli lutaju same.

Nisi u omiljenom parfemu koji je izbledeo.

Nisi u krevetu koji je postao hladan.

Ti si u svakom uzdahu kad me iznenadi miris mora.

U svakoj pesmi koju ne preskocim.

U trenucima za koje ni sama ne znam zasto me vrate tebi.

Sakrila sam te u tisini izmedju dva smeha.

U kisnim danima, kad i zidovi znaju koga nema.

Nema te.

A ipak, sve te pamti.

Sacuvala sam te ne da bih te imala.

Ne da bi se vratio.

Vec da bih jednog dana mogla sebi da priznam da sam te iskreno volela.

Jer ljubav ne nestane onda kada neko ode.

Ostane u stvarima koje vise ne radimo.

U navikama koje nosimo sa sobom.

U onome sto postanemo posle nje.

Neke ljubavi ne prodju.

Samo prestanu da kucaju na ista vrata.

I mozda, jednog dana, tvoje ime vise nece boleti.

Ali ces zauvek ostati tamo,

u onom delu mene,

gde se cuvaju sve sitnice

da cu biti tu.

Ja odlazim kao da mi nikad

ja nisam sposobna