Bora Ćosić

Lament nad Beogradom

JAN MAJEN i moj Srem, Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini, priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem i ležim, hladan, kao na pepelu klada. Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde, nego neka čudovišta, polipi, delfini, što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde, i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“ A viču i rusko „ničevo“ – i špansko „nada“. Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,  sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.  Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,  i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.  U Tebi nema besmisla, ni smrti.  Ti sjajiš kao iskopan stari mač.  U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,  i ponavlja, kao dan i detinji plač.  A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,  Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

Jedan mladi dadaist zamislio je svoj istorijski kalambur: da sa mog telefona, imitirajući glas velikog pesnika, javi predsedniku Srpske akademije nauka, kako se on, Miloš Crnjanski vratio u Beograd. Tekla je sezona 1952, mi smo obojica imali po dvadeset godina, svejedno, uspeli smo na način jarryjevski, uznemiriti gospodina Aleksandra Belića, kao i ceo grad. Pisac Seoba, međutim, i dalje je tavorio među svojim londonskim šusterima, oglušivši se i na opomenu Moše Pijade, eh ti, budalo stara, vrati se kući! Izgleda da je ovaj povratak ipak bio tada moguć samo u našoj razularenoj burleski. Tako je prošlo još dosta vremena dok se srpski bard nije obreo na Čuburi.

anđeo je došao po svoje, anđeo i slep i gluv i mutav anđeo je došao po svoje, i ja znam šta hoće sve je pred tim nalogom pustoš i glib i smeće prošlosti jednostavno treba ustati i poći za njim bez reči i bez povratka

Vasko Popa

Vladimir Majakovski

U malim tenkovima doći će svirači,

Samuel Beckett

M. Ristić

Vasko Popa

Branko Miljković