Aiavija

Znaš, uvik san ti tila reć koliko mi značiš, al riči su uvik bile premale. A sad mi se samo gomilaju u grudima i ne znan di bi s njima.

Bija si toplina u mom životu. Onaj osmijeh koji me pozdravlja s vrha skala. Onaj osjećaj da je sve u redu – samo jer si tu.

Ljudi su znali govorit da si tvrdoglav. Malo težak. A meni si bija sve. Moj oslonac. Moj čovik od soli i kamena. Moj stari morski vuk.

Fala ti šta si me naučia volit more.

Dođi mi u san.

Samo još jedan put. Da te zagrlin. Da popijemo još jednu kavu. Da odigramo još jedan jackpot.

Mirno more ti želim, kapetane moj. Ključevi su kod tebe. Znaš di tribaš ić. A ja ću ić tamo di me ti vodiš.

Bila mi je čast bit tvoja unuka. Dilit ovaj život s tobom.

U odrazu vidim tebe.

Ja sam ti. Ti si ja.

Ti si Aiavija. Ovo je sve Aiavija. I sve je baš pravilno, kako treba.

“Šta ti najteže pada otkad nje nema?”

- “Jutarnja kava više nema isti okus, teže je bacit parangal, a tek ono: tovare jedan.”

Ako mi ne budeš starost,

svaka molitva će biti tvoja

Ako mi ne budeš starost,

moj film će imati heroja

Ako mi ne budeš starost,

pričat ću moru o našim jutrima

Ako mi ne budeš starost,

grlit ću te Oliverovim stihovima

Ako mi ne budeš starost,

tražit ću te u svakoj luci

Ako mi ne budeš starost,

tvoj glas nedostajat će u svakoj buci

Ako mi ne budeš starost,

plovit ću našim morem

Ako mi ne budeš starost,

tražit ću svog kapetana kad tonem

Ako mi ne budeš starost,

tražit ću naše vale

Ako mi ne budeš starost,

pričat ću im;

možda ti jednom pokažem to svoje najdraže mjesto

nije ono uobičajeno

nema zvuka gradskog ludila

samo zvukovi talasa

mirisa morske soli

s pogledom u daljinu prizor narančasto crvenog neba

možda tad shvatiš

koliko živim za to

taj moj maleni svijet

koji nije uobičajeni

koliko živim za to more

to ljeto

koliko živim za sitnice

koje su meni sve

po zagrljaju prije rastanka

po mirisu sigurnosti

reci mi,