ludosti van svakog kalupa ludila

Ne mogu da ti odgovorim kad me pitaš da li sam dobro, jer ne želim da ti slažem da je sve u redu, jer nije, osjećam kao da mi se duša odvaja od tijela. Da će uvenuti, kao cvijet što vene bez vode. Ti si, tata, uvijek bio moja voda. Nikad nisi zaboravljao da me zaliješ i da njeguješ moje latice. I kad bi te povrijedilo moje trnje, nisi prestajao da me grliš. Čak bi me još jače zagrlio iako bi možda ti iskrvario, samo da meni zacijeliš rane.

Fališ mi mnogo, ne izgovaram ti to naglas. Vrištim u tišini i molim se samo da mi ti budeš dobro onda kad ja nisam. Ne želim da osjećaš koliko me boli, jer znam da bi te boljelo još više. Nisam nesrećna, ne brini, samo sam malo usamljena. I dalje se navikavam da nisam svaki dan sa tobom. Čujem ti glas preko telefona, odzvanja mi u ušima nakon toga, ali želim da sam uz tebe makar slušala samo tišinu.

Meni i dalje od tvog zagrljaja rebra pucaju, ali mi fale iz minute u minutu sve više iako nadoknadiš svaki put onaj jedan izgubljeni. Znaš i sam, nije isto. I znam da se i ti isto osjećaš, jer smo isti. I znam da ćeš plakati dok budeš ovo čitao, jer ja plačem dok sve ovo pišem. Kao da mi nožem paraju srce.

Kažem ti opet, ne brini, pucaju me hormoni, ipak se približilo. Možda se plašim toga kakva ću biti majka, ali znam da ću dati sve od sebe baš kao što si me i naučio. Trudiću se da budem roditelj kakav si ti bio, jer na taj način znam da mom djetetu neće ništa faliti, jer nije ni meni sa tobom. Fale mi sad naši dugi zagrljaji, razgovori, tišina, smijanje, nerviranje, sve ono što ide uz nas. Jedino toga mi je uvijek bilo malo, sad još manje kako nismo stalno zajedno. Ali znam da ćemo na neki način uspjeti to sve nadoknaditi, da nećemo ostati dužni jedno drugom. Znam da ćeš mi mnogo pomagati kad postanem majka, a uvijek mi treba tvoja pomoć, za sve. Ne želim da zajebem. Čak i da zajebem na neki način, znam da ćeš me ti razumjeti i da ćeš me opet dočekati raširenih ruku...

Mnogo te volim, tata.

i tvoji i moji,

al' jebiga

valjda nekad naučimo ostati

Znam da ćeš razumjeti sve ono što ću ti napisati, jer mi je ogromna knedla u grlu da bih išta mogao izgovoriti od ovoga.

Uvijek si bila moj sin, više nego kćerka, tako sam se samo tješio kako bi ostala duže kraj mene. Nisam ni slutio da ćeš tako brzo odrasti i već kad sam to shvatio ti si stigla skoro do posljednje stepenice koja te vodila do cilja. Moram ti priznati da sam lio okeanske suze i mnogo krupnije od onih tvojih kad god bi pala na zemlju. Bila si poput ptice koja je uvijek neumorno letjela boreći se da stigne do svog cilja, čak i kada bi joj srušili nadu ptica se nikad ne bi odrekla svoje slobode nad nebom. Ti si stizala do kosmosa ljubeći zvijezde, dok su ti se u kosi krili snovi trogodišnje djevojčice. Nisi bila ni nalik ostalim djevojčicama koje bi se igrale s barbikama dok sanjaju o princu koji će doći i spasiti ih od zle vještice. Ti si spasavala sebe i branila svoje, poput pravog vojnika na bojnom polju. Ti si prošla kroz mnogo teže i uspjela si preživjeti bez ogrebotine na sebi. Toliko si hrabra da se bojim pogledati dublje u tvoje oči. U njima se još uvijek vode krvave bitke da se plašim samog završetka tog rata koji se prepliće duboko u tebi.

Znam da je ipak ostavilo posljedice, ali bez obzira na njih nikad se ne osvrći na prošlost. Treba dosta vremena da se pređe preko svega i oprosti, ali imaš toliko ljubavi u sebi da znam da možeš, čak više i od mene.

Znaš, nije mi bilo svejedno onaj dan kad si mi rekla da se udaješ. Srce samo što nije prestalo da kuca. Bio sam istovremeno srećan i tužan. Shvatit ćeš, sine, jednog dana kad budeš ako Bog da imala svoju djecu pa kad jedno treba da odleti iz gnijezda u kom je odraslo. Najviše mi fale tvoji zagrljaji kad dođem kući umoran s posla, ali kad me čvrsto zagrliš sav teret mi skineš s leđa i onda sam spreman da idem neumorno u nove pobjede. Znala si kad pijem kafu, braća često  zaboravljaju, pa dođem kod tebe samo da mi je ti opet napraviš. Kuća je prazna bez tebe iako je non stop vriska u njoj. Kad god uđem u vašu sobu dočekaju me polu prazne police na kojoj su bile tvoje knjige što si čitala. Nedavno sam kupio jednu samo da popuni tu prazninu, ali nije vrijedilo pa sam ti je poklonio, nek krasi tvoje police i crta ti osmijehe kad god ti zafalim. Kad dođem kod tebe na posao, ne bih išao kući dok te se ne nagledam. Dovoljno mi je samo da vidim tvoj osmijeh i da si srećna, moja tuga onda prolazi.

Na dan svadbe gutao sam suze samo da ti ne pokvarim sreću i da ti ne bih još više otežao, a sebi sam najviše. Priznajem da sam bio ljut i ljubomoran na čovjeka koji će te nasmijati kad god si tužna, koji će te svaki dan zagrliti i gdje ćeš biti sigurna. Dugo sam ga posmatrao je li dobar za tebe, tražio sam mu mane da bih ti rekao kako te ne zaslužuje i da si dosta bolja od njega, samo da bi još ostala kraj mene. Nisam uspio ništa loše da vidim ni da čujem o njemu. Pokoju sitnicu, ali kad god vidim koliko te voli i kako se brine o tebi, ujedem se za jezik i kažem sebi, pronašla je ono što je tražila, srećna je.