#uzivanje

Kafa je moj najbolji prijatelj.

Naslušala se mojih misli kao niko nikada.

Nije ovo klasična priča za decu, ovo je bajka. Nismo mi za bajke.

- Ali ja hoću bajku, bajku mi napiši, napiši mi bajku.

Rekla mi je histerično. Voleo sam je tako sam je voleo, da sam pored nje živ goreo, od strasi od emocije, od dodira, od pogleda u noćima besanim. Od svega. Od nje, sve je bilo zbog nje. Moj svet se vrteo oko nje, bila mi je sve. Ali ona je trazila bajku, srećom okićenu bajku, onu klasičnu priču gde se dvoje voli, pa jedno oboli, pa se izleči sa njom ili njim ili spasi pa oni žive do kraja života srećno i zadovoljno. Ali realnost priča drugačije, u realnosti se viče, pije, peva, plače i plaća. Neko recimo ćuti ali vrišti u sebi, neko možda luta noćima oko nečijeg doma, neko te možda samo traži u drugim očima, neko možda obilazi neka mesta u nadi da će te videti. Sve je to realnost života.

Bajku ti želiš bajku?

- Da, želim Bajku.

Oh, mila moja ne pišem ja Bajke meni je to dečije isfrustrirano nametnuto savrsenstvo koje ne postoji, za mene je Bajka gubljenje vremena. Možda ti neću dati Bajku, onakvu kavu ti želiš ali ti mogu reći da si ti moja Bajka, baš takva kakva jesi; Besna, bezobrazna, mila, ljupka, čedna, usplahirena, zabrinuta, nervozna, brzopleta, luda, luckasta, ali sve u svemu dobra. Ti si voljeno moje biće koje pije samo ječamske sokiće. To je Bajka od koje staje dah, to je bajka od koje drhti telo i ledi se pogled.

Nestaje joj glas i sve to zbog nas?

Da, ti si moja Bajka.