nikada nisam rekao da
02/10 subota Lavinji
Sofi, upravnica zamka u Lavinjiju, napisala je na oglasnoj tabli TEL CHATEAU. Natpis je propraćen telefonskim brojem. Ali ja sam na prvi pogled, pogrešno, što mi se, šta da radim, često dešava, skraćenicu TEL shvatio kao pridev: Takav zamak. Odmah sam uzeo marker, strpljivo sačekao da se kuhinja isprazni, i tik iznad Sofinog obaveštenja, pazeći da se rukopis ne razlikuje od njenog, napisao: „Tel patron“. Tabli sam prišao tako uigrano kao da su mi grafiti uža struka. Ali to nije bio samo gest štrebera-uličnog anarhiste. Bio je jedinstven primer memorije tela. Ono je, po svoj prilici, dobro upamtilo sličan (i slično neodoljiv) pokret od pre deset i kusur godina u vračarskoj kafani Drvo javorovo. Tom prilikom, u društvu prijateljice Stanke, nisam izdržao da na vrata sa natpisom sluzbene prostorije (sic) ne nalepim kvačicu iznad slova Z. Ona će tu kasnije ostati godinama. Doduše, to je možda bio instinkt korektora, ili, kako bi mlađe, korporativne generacije rekle, „konstruktivna kritika“. Ovo, u Lavinjiju, bio je čisti ispad pisca, pisara, sa olovkom, kome se prohtelo da na tabli ubuduće piše: „KAKAV GAZDA, TAKAV ZAMAK“. (Intervenciju niko nije primetio. Tim lepše.)
Kao što uvo na keca registruje ženski glas, tako odmah prepoznaje i ženski kašalj. Ili mi se sluh previše izoštrio u ovom polupraznom zamku, snu svake potlačene klase? (Još koji mesec pa će taj divlji sluh da izumre i da se pripitomi.)
Staro ime za Ženevu za koje saznajem od Buvijea: Piogre. „Poslati nekog u Pjogr“ i dalje znači prognati ga na kraj sveta. Samo Švajcarci, izgleda, imaju pogrdna imena za rodne gradove. (Zvuči, zar ne, kao Beograd?)
03/10 nedelja
skok u Lozanu
Otkud toliko strašila na ulicama gradića Denan? Nije valjda da su ih u tom gradu izmislili? Iskaču iza svakog ćoška, kao u nekom avetinjskom zabavnom parku, a mogu da se kladim da su nepodnošljiva noću. S druge strane, nijednog strašila u poljima i vinogradima. Koga onda plaše kad ptice nisu pretnja? Dokone namernike kao što sam ja?
Švajcarski vozovi su opet pokretne čitaonice. Student u vozu za Lozanu lista priručnik za nemački, a žena preko puta otvara školsko izdanje Životinjske farme, šareno od bukmarkera, i počinje prstima da se preslišava. Da sam neko i nešto u preduzeću CFF, najpre bih dekretovao da se smanji brzina u izvesnim vozovima, onima koji polaze posle predavanja na fakultetu: čisto da bi se izbeglo mučno zanošenje na koje se ovih dana cela Švajcarska žali. Kada se kriterijum stabilnosti ispuni, instalirao bih u svakom vozu, u jednom zasebnom vagonu, po biblioteku. Umesto restorana! Nek bude prosveta umesto usluge. Najlepše je čitati na prazan stomak.
U švajcarskim ugostiteljskim objektima srpski digitalni sertifikat ne može da se očita. Za to, avaj, nije kriva srpska administracija. Stvar isključivo zavisi od aplikacije koju odgovorna lica koriste za proveru. Njihova fleksibilnost je, pritom, veoma individualna. U pekari u Lozani, i to u nedelju, konobarica se zadovoljila time da sama, svojim očima, pročita uverenje o moje proklete tri doze. Nije prošlo pola minuta, nonšalantno me je upitala „Šta želite?“ Ali zato u jedinoj kafani u Lavinjiju (koja se i zove Café de Lavigny) šankerka me ne pušta unutra zato što njen program ne registruje moj QR-kod. Džabe upućivanje na drugu aplikaciju, džabe ukazivanje da u enterijeru nema nikoga! Greška je sigurno kod NON-EU stranca, jer „prošli su mi i Nemci i Francuzi...“ Šalje me, dakle, na terasu i ne trudeći se da pročita dokument na kojem su pomešani ćirilica i engleski, sklanjajući se spontano u frankofonu ksenofobiju. Jedva čekam da izađe na vetar i da je upitam: „Imamo li mi Srbi, iliti Vanevropljani, pravo na švajcarski internet?“ (Odgovara, nimalo zbunjena: „Naravno“. Prokleta uslužna reč. Izbaciću je iz svog rečnika. Treba da učim od Bova, koji kaže: „NIKADA NISAM REKAO DA.“)
Francuski Švajcarci očito lude za strašilima. U Lozani dominiraju mehaničke lutke. Gde god da se nalaze u gradu, poput onih koje pripovedaju istoriju kanona Vo, u samom centru, kod katedrale, ograđene su šiljcima koji služe za proterivanje golubova. Zauzvrat, na figurama nekih nacionalnih junaka, na primer kod trga Sv. Franje, stoje izvajane ptičje figure. Verovatno ćemo jednog dana na osnovu tih kipova i saznavati da su ptice nekad postojale.
Kada u Švajcarskoj vidim golo žensko rame, uglavnom kod (svežih) imigrantkinja, pomislim : „Evo plodne ženke“. U Srbiji ga gotovo ne registrujem. Švajcarski kontekst je prezakopčan. I time erotičniji.
Postoji nešto što me dubinski iritira u smeškanju kod Francuskinja, čak i s ove strane Ženevskog jezera, čak i kad su naturalizovane. To nije osmeh. To je nekakva beskrajno produžena grimasa, sladunjava maska radosti, koja smrdi na mondenštinu, ili koja je smrdela kada je usvojena, a u međuvremenu je postala tik koji se ne može odstraniti sa lica. U mom selu to se zvalo: „mnogo mi se keziš!“ Kad to samozadovoljno prenemaganje uočim, a dovoljne su sekunde, osim što počnem da cupkam očekujući ili da je smeni grimasa nezadovoljstva ili da mi nestane iz kadra, prvo pomislim: manipulatorka! (Ili barem: ona koja je od manipulatora učila!)
Reč TARBUR, beleži Buvije, na avganistanskom persijskom znači i „rođak“ i „neprijatelj“.
