Javno jebem mater svim poslodavcima u zatucanim varoÅ”ima balkana, Äiji su razgovori za posao otprilike ovakvi:
- GospoÄo, ali kako vi mislite kao žensko voziti službeni automobil?
- Vozit Äu i bagera ako treba, je li me to ograniÄava zato Å”to sam žensko?
- Pa ne, ali znate.. Å ta ako vam doÄe neko ko vam može problem izazvati? HoÄe vas udariti?
- Nek doÄe. Rado bih ga poslala hirurgu.
- Ali znate, ne priliÄi žensku da se tuÄe..
- A priliÄi da bude udarena?
- Ne, ne... Hajde da mijenjamo temu. Da li razmiŔljate o joŔ djece?
- Da, petnaestero. Usput i vrtiÄ da otvorim.
- Znate, trudniÄko i porodiljsko bolovanje.. Mi nemamo novca za to.
- A Å”ta , ovaj deda Å”to se prijavio operiÅ”e prostatu pa ga nema deset mjeseci na poslu, a vi mu morate plaÄati bolovanje?
- Znate, to je sve možda.. Možda mu se neÄe niÅ”ta desiti.
- A možda ni ja neÄu imati viÅ”e djece. Å ta znate.
- Pa da, ali žensko ste..
Danas sam upravo izgubila posao iako sam bila daleko najkvalifikovanija zbog jednog od ovakvih miŔljenja. Zapravo, sedmero. Toliko ih je bilo u komisiji i jednoglasno su izabrali da zaposle muŔkarca.
MuŔkarca koji ne zna upaliti kompjuter, za posao sekretara.
Ozbiljno razmiÅ”ljam da skupljam papire za zapad. NjemaÄku ili Austriju.
Pa vi nekom drugom citirajte 'Ostajte ovdje', možda za deset godina u staraÄkom domu negdje, jer sumnjam da Äe mladih ostati igdje. I ne treba ih ostati.
Trebaju otiÄi.
Gdje se vrijednost gleda kroz drugaÄije, manje zatucane, manje Å”ovinistiÄke oÄi.
