#sumatraizam

fotografija ognjen karabegović Po nekoliko puta rekoh sam sebi: Sumatra, Sumatra! Pisati o sumatraizmu znači lutati od jedne pretpostavke do druge, od jednog do drugog mogućeg tumačenja. Biti svestan stotine stranica posvećenih analizi ove zagonetene pojave koja je poznata kao pesnički, filozofski i životni stav Miloša Crnjanskog. U slučaju te „lude teorije” kako ju je nazvao sam pisac, koja…

Sloboda uma. Sloboda tela. Sloboda govora. Sloboda kretanja. Ljubav. Sreća. Seks. Rusija.

Nju Vukovo fizičko prisustvo čini srećnom. Izvan mutnih voda Zemuna.

On je van sebe dok jaše po stepama obećane zemlje. Izvan krvave vojne.

Dok ipak, taj drugi čovek zadrhti od pogleda na njeno telo. Izvan granica zemlje na koju je njen muž i sudbina odvedu.

A onda jednog dana suđaje odluče da razvuku konac, jedan pokret makaza i "cap", nema te. Ni tvog fizičkog prisustva, ni tvog glasa, ni tvog tako zgodnog tela, ni toka tvojih misli. E a pazi sad; suđaje koncem iseku makaze. Još si tu. Dive se tvom telu, boji tvog predivnog glasa, tebi. Vole te, siguran si, sjaj tvojih dukata zaslepljuje sunce. To je tvoja Sumatra? Ljubav ili sigurnost, samopoštovanje možda?

Preminuo si. Bio si dobar čovek i imaš negde neko obeležje da si bio živ.

Preminuo si. Hodaš i dišeš i jedeš i živiš, mrtav. Neprepoznatljiv.

Tražiš to svoje ostrvo spasa u moru mrtve zemlje, ispuštaš kompas i on nestaje. Tada ostaješ zauvek izgubljen u sobi bogate kuće sa rešetkama na prozorima dok ispod njih svira umirujući zvuk vode.

I razmišljaš, zar su dukati vredniji od Vuka, od mog milog, dobrog Vuka? Čekaj, zar je Vuk vredniji od ljubavi, od te tako divne ljubavi? Čulne, fizičke.

I razmišljaš, zar su ta deca i ta žena, moja a tuđa, vrednija od čina? Čekaj, zar je čin vredniji od mirnog života, od mene samog?

I razmišljaš, zar je svo ovo zlato vrednije od te žene? Čekaj, zar je ta žena vrednija od mog brata?

Kasno. Pogrešio si. Napravio pogrešan korak, povukao pogrešnu figuru. Prevario, otišao, izdao.

I šta? Sad bi nazad? Nazad taj stari osećaj, područje puno Turaka, vreme kad ste bili jednaki? Tu je bila tvoja slamka spasa, vedro nebo puno snova? Sada nema nazad, ne postoje više ni osećaji, ni ta zemlja odveć prekrivena otrovom, ni ta naša, bratska jednakost. Pa ni duše iz tog vremena više nisu iste. Starije su, zrelije, izgubljenije, trulije.

Sada ti je duša ta meka tkanina, taj sjajni nakit.

Sada ti je duša taj krvavi mač.

Sada ti je duša ona.

Sada ti je duša pocepana, izgubljena, slomljena, ugašena.

Obasjana.

Plava svetlost se samo pojavi, obasja te kao zvezda vodilja, onda ugasi svoju hladnoću. Tumaraš, tražiš je. Vidiš je zaleđenu u Sibiru kako topi put do Beča. Tumaraš, tražiš je.

Ne, nikako nisi izgubljen, samo ti je zvezda nestala. U međuvremenu ćeš je sačekati trčećim korakom i ubrzanim pulsom dok ti adrenalin oduzima dah. Jako je bitno da se zvezda opet pojavi.

Umiranje je poput zaljubljivanja ili padanja u san. Pokušaćete da ostanete budni, da ne osećate, da pogledate iste stvari po poslednji put, da potrčite za zvezdom ali sve je to trenutak. Trenutak pre nego što zažmurite, prepustite se, izgubite zvezdu.