#quasarborn

Piše: Antonio Jovanović.

„Koliko mi je ovo falilo!” - Sanja Drča, Nemesis.

Kada je marta prošle godine proglašeno vanredno stanje, praćeno ukidanjem veoma velikog broja stvari koje smo svi smatrali normalnim, niko nije očekivao da će sve toliko dugo potrajati. Predugo čak, ako ćemo biti iskreni.

Sa burazerom koji već par godina živi u Kini sa porodicom sam u nekoliko navrata imao duge četove u kojima smo delili svakodnevna pandemijska iskustva, da ih tako nazovem. Upoređivali smo lockdown i prateće mere sa onim što smo doživeli tokom bombardovanja. Iako te dve situacije ni u kom slučaju nisu iste (štaviše, nije umesno praviti poređenja između njih), nismo mogli da ignorišemo neke stvari.

Mi u Požarevcu smo imali sreće da ni ne osetimo razaranja kao neki drugi gradovi, ali daleko od toga da smo bili bezbrižni. Škole nije bilo, ali smo barem mogli da budemo van kuća sve dok se uzbuna ne oglasi. Igrali smo mali fudbal na ulici, odbojku, basket po školskim dvorištima, posećivali se, slušali muziku kada je bilo struje…

I onda, više od dve decenije kasnije, se nađeš zatvorenim po 12, 24, pa 48 i više sati, blejiš u ta četiri zida, pokušavaš da misli o svemu što ti je uskraćeno satreš u korenu, pa na netu tražiš neku novu pozitivnost. Gledao sam par tih onlajn nastupa u toku onog prvog zatvaranja, prijala su – to ne sporim. Dobro su došla (na neki čudan način) i bendovima i organizatorima, ali i publici. Pandemijske kolaboracije, stare i nove pesme snimane iz spavaćih soba sa različitih strana sveta. Svaka osoba će u teškim periodima pokušati da nađe najbolji način da ih prevaziđe.

Nada da će to snalaženje uz pomoć štapa i kanapa uskoro biti gotovo je svakim danom bila sve jača i jača.

Kada je već krajem maja i početkom juna prošle godine život počeo da se koliko-toliko vraća u normalu, niko nije očekivao da će potonji talasi zatezanja i popuštanja protivpandemijskih mera biti toliko silni da će u potpunosti oduzeti svu suštinu bitisanja.

Svaka čast svima koji su uzeli udela u organizovanju onlajn festivala, svirki, podkastova – svi ti ljudi su dali sve od sebe što su mogli kako bi plamen nastavio da tinja, davali su nadu da će to neko bolje sutra doći uskoro. Bendovi jesu prihvatili da je gotovo samo studijski rad bolji nego nikakav, ali je bilo veoma jasno da je glad za nečim opipljivijim nezajažljiva.

I onda dođe taj dan da se raduješ svirci kao da ti je prva u životu na koju ćeš ići.

Odlazak do beogradskog kluba Drugstore po toplom, sparnom danu je zaista bio zanimljiv, uprkos tome što u taj deo prestonice my old lady i ja nismo imali razloga da odlazimo, pogotovo ne pešaka. Napravili smo polučasovnu pauzu za pivo ispred Boemskog srca, jedne fine kafanice sa neverovatno ljubaznim osobljem, a potom se uputili ka, kako sam nešto kasnije saznao, bivšoj klanici. Here mape su nas zamalo odvele ka pogrešnom smeru, ali su trojica mladih, lepo vaspitanih metalaca bili od velike pomoći ovom paru matoraca, te smo sa njima u društvu stigli do kluba.

Upali smo u baštu malo posle 19:00 časova, taman da se ispričamo sa par ljudi koje dugo nismo videli (neke sam dotle poznavao samo onlajn). Iako su se obilnije padavine očekivale (nama je kišica nakratko pravila društvo), videlo se na licima svih koji su bili tu da ne bi ni 5 para dali da je tornado bio na putu. U potpunosti sam ih razumeo – svima je preko glave bilo apstinencije od koncerata.

Malo smo osmotrili prostor koji je zaista delovao kul, onako ruiniran i zapušten, krpljen svim i svačim. Kao svet Pobesnelog Maksa, postapokaliptičan i u potpunosti adekvatan za jednu metal svirku posle pandemije. Ono što nas je na neki uvrnuti način oduševilo je toalet koji ostavlja utisak dungeon miksa Silent Hilla i Hostela. Šlag na tortu što se tog metal dojma tiče.

Ono što ne da nas nije oduševilo, već nas je pošteno iznerviralo, jesu cene piva. Okej, razumem ja da su ugostitelji tokom prethodnih petnaest meseci nagrabusili samo tako, da im nije bilo lako. Razumem da su cene po prestonicama, turističkim lokacijama i administrativnim centrima svuda po svetu više u odnosu na druga mesta. Ali, bre: 270 dinara za pola litra točenog piva – da li ste jebeno normalni? Nije ni neki kraft, pa da je cena opravdana, nego tipičan bućkuriš koga ima svuda.

Iskulirali smo to nekako, opalili po par selfija, pročavrljali još malo sa ekipicom koju smo znali i onda sa oduševljenjem odjurili ka bini koju je zaposela Larska nekih 12 minuta pre svog termina! Prvi put od kada idem na svirke je neki bend počeo ranije nego što je to bilo predviđeno. Sećam se da je mali milion bendova u našem (požarevačkom) klubu KB započinjao svoj set sa sat, sat i po zakašnjenja i ovo mi je bilo toliko neverovatno da mogu reći samo: VAU!

A i nastup kragujevačkih stoner grandžera je bio isto to: VAU! Pardon, jebeno VAU!!!

Čuo sam za njih ranije, ali ih nikada nisam slušao. Volim čuti stondžu i derivate, ali ne uvek i ne tako lako. To mi nikada nije bila muzika za usput, puštanje na blic jedne ili više pesama, slušanje takvih izdanja u pozadini dok spremam klopu ili šta već. Tako da nisam imao pojma kako zvuče niti sam pokušavao da nagađam. Znam da se pohvalno pisalo o njima i to je to. E, da – pre pandemije su svirali u Požarevcu, a ja nemam pojma zašto na tu svirku nisam otišao.

Elem, Larska je pokidala sa nastupom u potpunosti. Dve distorzirane bas gitare sa sijaset efeketa i bubanj se ne viđaju toliko često (ili barem ja nisam toga svestan, što je vrlo moguće). Naravno, nisu prvi bend koji tako nešto radi, ali svako iskakanje iz šablona na bilo koji način i pogotovo tako efektno ću uvek podržati i pozdraviti, makar da mi se sama muzika ne svidi. Ali, pesme ovog benda su toliko dobre, čoveče! Plus su napomenuli da je prezentovani materijal mahom nov, tako da jedva čekam da ga ovekoveče u studiju.

Tokom prve dve numere i nije bilo toliko ljudi unutar dela kluba koji je bio predviđen za svirku, tako da je bend između njih pozvao ljude da priđu bini. To je, barem se meni čini, delovalo opuštajuće, tako da se dosta posetilaca uputilo ka (u tom trenutnku) stonerskom svetilištu, obavijenom mirisom tamjana. Taj detalj je veoma efektan i ujedno i više nego upotpunjujuć, pogotovo kada se ukombinuje sa vokalom koji, zahvaljujući efektima, u isto vreme zvuči kao da dolazi iz daljine, a opet kao da govori direktno na uho slušaoca.

Već posle treće odsvirane pesme sam bio ubeđen da su ukrali ako ne šou, a ono barem veliki deo istog. Toliko su dobri bili, toliko sam mlatarao ćelom da za ostala dva benda nisam imao toliko snage. Biti predgrupa ili (u ovom slučaju) podrška nije lak posao. No, stonerski trio je svoj vremenski slot iskoristio više nego maksimalno.

Kada je pevač Luka ponovo zamolio publiku da se približi bini kako bi se napravilo mesta i pomoglo da se sa kiše sklone ljudi koji su ostali u otvorenom delu bašte, bio sam pozitivno zaprepašćen masom koju sam iza sebe video. Znao sam da će poseta biti velika, ali ne ovoliko.

Toliko ljudi iza nas, zadovoljnih onim što su na samom početku dobili samo od prvog benda... Osetilo se da je ta noć i pored kiše ne samo uspela, već je uveliko dala mnogo više nego što se moglo očekivati.

Kada su zasvirali pesmu posvećenu skejterima ona je pokrenula šutke sa visokom međusobnom dozom obzira samih učesnika. Pražnjenje nakupljene energije je bilo previsoko, ali niko nije bio besan. Ti klinci, kao i oni koji se tako osećaju, nisu u samu šutku ulazili da bi nekoga povredili (jer se tako nešto prečesto dešavalo ranije), već da bi svom adrenalinu dali oduška, podelili ga sa drugim dušama i time mu dali neki smisao. A, skupilo se toliko toga u svima nama...

Set Larske je bio stonerski dug, ali sam posle poslednjih tonova bio blago razočaran: trebalo mi je više muzike od njih. Ovaj prodigy-bastard ranog Silverchaira i Type O Negativa me je kupio za sva vremena. Kapa dole i naklon do poda.

Pauza pre Nemesis bi u nekom drugom periodu dobro došla da se čovek osveži. Međutim, kiša nije išla na ruku nama koji smo bili u obući za neko mnogo suvlje vreme. Sa druge strane, ni dosadne padavine ni bare nisu smetale solidnom broju posetilaca na otvorenom.

Melodeath gospođice su već bile na bini, a mi smo se probili do same ograde. Pošto smo bili više sa desne strane u odnosu na Larsku, zvuk nije bio toliko dobar, plus je mikrofonija umela da pošteno stavi nerve na muke. No, ako mislite da je to imalo ikakvog uticaja na auditorijum, varate se.

Ovo je treći put da smo ih gledali uživo i možda i najbolji. Nesumnjivo je već prvog puta bilo da bend kao bend vredi i da mogu napredovati u kvalitetu samo da ne posustanu. Od tog nastupa je prošlo par godina i one ne samo da nisu posustale (mada sam posle onog njihovog EP-ja bio razočaran), nego su upornim i tvrdoglavim radom dosta postigle. Dugosvirajuće izdanje je bilo šlag na tortu tog prvog perioda i čvrsto verujem da će ponesene doživljajem sa ove svirke nastaviti još silovitije.

Kao što sam već napisao, nisam imao snage da posle Larske nastavim da mlataram glavom (plus nakupljene godine, haha), tako da sam osmotrio ljude oko sebe. Toliko klinaca, veselih pre svega, presrećnih što su tu. Skaču, mlataraju kosama, pevaju! Raspust je počeo, van kuće su sa ortacima, nema zatvaranja, nema restrikcija, ali ima koncerata sa bendovima koji sviraju ono što oni vole. Zbog njihove sreće sam i ja bio srećan. Vidi se i dobrota u njima, nešto drugačije od tipične današnje socnet omladine: muka im je ekrana, tipkanja po istim i slušanja muzike preko sluški. Žele da osete metal onako kako treba, živom svirkom, interakcijom sa ostatkom mase. Da izvinite na izrazu, živo im se jebe za mikrofoniju, za pucanje matrice i za kišu napolju. Oni (ta nova omladina) i svi ostali prisutni su imali samo jedan cilj: da uživaju što više sada kada mogu, da naprave svojevrsnu rezervu srećnih sećanja ako nam ponovo opkole bastion normalnosti.

Nemesis su svirale prekratko ili mi je tako delovalo. Prebrzo je prošao njihov set, standardno dobar i ubitačan. Hemija između članica je neverovatna: koliko god da se svaka za sebe dobro zabavlja, svakoj ponaosob je još bolje kada vidi neku od svojih saborkinja u sličnoj ekstazi. Izdvojite ih u posebne odeljke, osmotrite njihove karaktere i videćete da je to pet različitih celina. Pet individua, pet egzemplara koji predstavljaju pet različitih metal fanova koji su se našli u jednom bendu, svirajući muziku koju ne samo da vole nego obožavaju.

Interesantno mi je da su Nemesis uvek umele da kontaktiraju sa publikom bez reči. Nije bilo potrebe da im bilo šta nagoveste jer bi prisutni uvek znali kako da reaguju na ono što vide na bini. Output benda je bio input za publiku i obratno. Njihova Living Dead People mi je omiljena numera, možda zato što zvuči onako kako bi Kreator zvučali da se prešaltuju na melodeath. Možda baš zbog toga i drugi vole tu pesmu toliko s obzirom na to koliko je njih ona pokrenula kada su se uvodni rifovi čuli sa razglasa. Potpuno pražnjenje pozitivne energije.

Jedan momenat me je oduševio. Pored nas se nalazila jedna gospođa koja je telefonom snimala bend. Mislio sam da možda, na neki način ima veze sa nekom od članica. Međutim, njen sin je došao i tražio joj telefon. Ona mu je rekla da je sve snimila, ali je on nastavio sa insistiranjem, verovatno da bi sam, iz prve ruke uhvatio i ovekovečio delić spokojne izolacije od jednog sjebanog sveta i vremena u kome moraju da odrastaju. Nemesis i ostala dva benda su tog četvrtka svirali himne pobune protiv nove pandemijske svakodnevice.

Kiša je rešila da malo iskulira i pusti nas da se protegnemo, popijemo po još jedno cenovno precenjeno pivce, sretnemo i pročavrljamo sa još par dragih ljudi pre nego što krene finalna sekvenca. Iako nisam ljubitelj Anthraxa, priznajem da je njihova pesma bila odgovarajuća kao predintro prestoničkim progtrešerima i svojevrsna (iz mog ugla) komparacija: evo na šta se ložite, a evo i na šta bi trebalo da se ložite. Da, to znači da zaista mislim da su Quasarborn bolji nego east coast karika Velike (američke treš) četvorke. Uostalom, suvislo je da učenik (fan) prešiša učitelja (inspiraciju).

Kod Srba i ostalih balkanskih naroda je nakaradno-normalno da se neko ko je kovan u zvezde posle nekog, često kraćeg vremena pljuje i maže onim što preistekne iz nužde broj dva. Ono što se zaista retko dešava je da neko, u ovom slučaju bend, od pičke postane srce Srbije. Da, znam da je mantra Svirajte, pičke! zajebanstska, pozitivna i nadasve podržavajuća i drugarska. Ali, vikati Quasarborn je srce Srbije je jedan novi momenat. To je ekvivalent duvanju u jedra igraču koji nosi tim na svojim plećima nazivanjem istog MVP-jem.

Koroni hvala što je odložila koncert ova tri benda jer marta prošle godine svakako ne bih bio u mogućnosti da ih čujem, haha. Šalu na stranu, mišljenja sam da mi prvi deo ovogodišnjeg godišnjeg odmora nije mogao započeti bolje.

Silovito od starta, podržano od same publike koja je pala u delirijum. Neki bendovi su jednostavno veliki samo zbog kvaliteta svoje muzike. To ni u kom slučaju ne znači da su Larska i Nemesis manje kvalitetni, naprotiv - dali su mnogo više od onoga što se od njih očekivalo, plus im je vrednost neosporna. No, Quasarborn su nešto kao prvi među jednakima jer su imali tu sreću da im prethodnici te prve julske večeri daju još više elana. A uz pomoć neverovatno naložene publike je sve bilo lako; dečja igra.

Prvi put smo ih gledali pre malo više od 4 godine u Požarevcu kada su bili predgrupa bendu Remedy. Tada su solidno pokidali i bilo je jasno da su ime na koje se može računati (tek sutradan sam guglanjem skontao kakva i koliko ozbiljna ekipa je u pitanju. U četvrtak su ne samo zacementirali moje stavove (to su uradili svojim drugim albumom), već su oko istih napravili sarkofag masivniji i postojaniji od onog na reaktoru u Černobilju.

Momci krše i lome sve pred sobom i ne obaziru se. Pardon, veoma su obrazivi: toliko da još više razuzdaju publiku koju ni pucanje matrice ne može umiriti. Zbuniti da, ali ne i obuzdati.

Znate šta je slinky? To je ona spiralna igračka sa kojom mahom dalekoistočni Azijati čine čuda. Fazon, znaju da je puste tako da se spusti stepenik po stepenik na hiljadu i više stepenika. E, tako je funkcionisala kulminacija energije tokom Quasarbornovog seta: sa bine ka publici i nazad, svakog sekunda, od početka do kraja, bez pauze, bez izuzetka. Kome treba bilo šta više od toga?

Verujem da je svako ko je bio na svirci velikom broju drugih ljudi prepričao svoju verziju doživljaja i koja bi se jednom rečju mogla opisati kao maestralna. Nisam mogao da ne pogledam na sat i da pomislim kako se njihov (zvanični) termin približava kraju. Znao sam da će imati bis i drago mi je što ga nisu veštački prolongirali.

Vranjkovića mnogi metalci obožavaju (ja baš i ne, kao ni Block Out uostalom – što ne znači da ne cenim rad i delo njega i njih), ali bih se usudio da kažem da je Dve hiljade i kusur godina pravi primer kako bi obrada trebalo da zvuči. Zašto to sad spominjem? Zato što su po objavljivanju svoje verzije te pesme po komentarima po internetu bilo ismejani od strane određenih individua. Tuđoj pesmi ne samo da su dali svoj šmek menjanjem aranžmana, tempa i mnogo još čega, nego su joj dali novi identitet i učinili je bezvremenskijom. Eto, toliko je jedan bend dobar kada od nečeg pozajmljenog napravi nešto svoje. I tek onda kada čujete njihove pesme, ne preko nosača zvuka već uživo, e tek onda možete početi da spoznajete koliko su oni jebeno veliki bend. Da su umesto ozvučenja imali samo pojačala, opet bi sve isto bilo: čuti ih uživo, makar i preko krš i lom razglasa je bolje nego ne čuti ih uopšte, a to isto se može reći i za prva dva benda.

Da li su mi srce i duša bili puni posle drugog bisa? Nisu. Na svirke ne idem zato što mi je bitno da skačem, šutiram se i na taj način praznim, već zato što volim da čujem to krčanje iz zvučnika pre nego što prava stvar počne, da ispijajući hladno pivce upijam žive tonove. Nekada su oficijalni lajv snimci umeli da nadomeste manjak koncerata inostranih imena. Ali, kada spoznaš da i naša mala scena (čiji su delovi često sukobljeni) može da ponudi vanserijske bendove, niti jedan lajv strim ne može nadomestiti pravu stvar.

Mojoj lepšoj (i svakako boljoj) polovini i meni je plan bio da dođemo na koncert u Drugstoreu, prespavamo u hotelu i vratimo se sledećeg dana nazad u Požarevac. Međutim, saznali smo da će novu sezonu svirki na zidiću ispred Doma omladine otvoriti naši sugrađani Divert, tako da smo rešili da produženjem boravka ispoštujemo i drugare iz benda, ali i prijatelje iz Beograda.

Nezahvalno je pričati o bendovima svojih drugara, zaista. Uvek se nešto u toj deskripciji može podvesti kao preuveličavanje ili kao lažno hvaljenje (pa, čak i kuđenje). Ruku na srce, mogu biti iskren i reći da relativno do skoro i nisam preterano mirisao njihovu muziku. To ne znači da je automatski bila loša, već mi nije ležala. Međutim, ljudi se menjaju, ukus za neke stvari se menja, pa  je tako i kod mene. Divertove novije stvari mi više leže od nekih starih koje pak uživo zvuče mnogo bolje nego studijski. Sa nekim novim članovima su došli i neki novi momenti, sveže ideje i možda su mi baš zbog toga postali interesantni za slušanje.

Njihova verzija alternativnog roka, nadasve eksperimentalnog i popunjenog sa sijaset efekata i matrica, mi zaista prija. Skladna je konstrukcija, a razmera klasičnih instrumenata (sa vokalom) i elektronike je takva da jedna strana ne potire drugu već se međusobno dopunjuju. Uostalom, ne treba meni verovati već svim ljudima koji su zastali ispred platoa Milana Mladenovića i odslušali makar pesmu ili dve pre nego što su nastvili put ka svom odredištu. A, uopšte nije bio mali broj takvih.

Petorica porodičnih ljudi je tog poslednjeg radnog dana u nedelji umesto popodnevnog odmora spakovala svoju opremu i zaputila se osamdesetak kilometara na sedamdesetominutnu svirku. Umor se na licima njih mogao videti, ali ga je (kao i kod bendova prethodne večeri) pobedio osećaj dobrog raspoloženja, pozitivnosti i želje da se život uopšte vrati na normalan kolosek. Sa jasnim ciljem i potpunim prepuštanjem flowu koji ritam dobre zabave i pozitivne atmosfere nosi, svi drugi koji se nađu u blizini mogu ili da produže dalje ili da se pridruže vožnji.

Uvek volim kada se vratim doma sa puta, pogotovo posle nekog koncerta. Raspakujem se, istuširam, sredim, otovorim limenku piva i krenem sa sređivanjem krš fotki i klipova sa telefona, te pisanjem ne raporta već ličnog doživljaja – kao da je to jedan upis u ličnom dnevniku.