Dostojevski i humor
Dorat je kod nas već odavno služio. Dobar je konj, ali je dosta oronuo. Jednog lepog jutra, pred sam Petrovdan, pošto je dovukao bure s vodom za veče, dorat je pao i lipsao za nekoliko trenutaka. Svima je bilo žao, svi su se okupili oko njega, raspravljali, prepirali se. Nekadašnji vojnici koji su služili u konjici, veterinari, Cigani i drugi pokazali su tom prilikom mnogo specijalnog znanja o konjarstvu, čak su se međusobno i psovali, ali dorata nisu digli iz mrtvih. Ležao je mrtav, naduvena trbuha, koji su svi kao po nekoj dužnosti, prstom pipkali. Kad su javili majoru o izvršenju božje volje, on je naredio da se odmah kupi drugi konj...
Na sam Petrovdan, posle liturgije, kad smo svi bili na okupu, počeli su dovoditi konje za prodaju. Prirodno, kupovina je poverena robijašima. Imali smo prave znalce, a teško je prevariti dvesta pedeset ljudi koji su se i ranije samo tim poslom bavili.
