#goblini

Пише: Милош Шебаљ.

Судбина им је то наменила, нису сами тражили. Постали су, без сумње, једно од највећих имена рокенрола у пост-комунистичкој Србији. Добро, знам, није Србија далеко стигла у том пост-комунизму, али ствар се не мења. Није као да су Гоблини некоме оћутали тај недостатак напретка. Нити би један панк бенд требао да оћути.

А да су судбински одређени за велика дела, јесу! Нико ме неће у супротно убедити. Од апсолутно невероватне приче о настанку бенда, до принудног прекида у раду који не само да их није омео, већ је тонску песницу оковао гвожђем. Још, ненадано, постаде и добар маркетиншки трик састава који се магијом никад није бавио. Све закључно са тријумфалним повратком на сцену на чијем таласу још увек јашу.

Ипак, Гоблини никад нису били бенд који ће говно запаковано у украсни папир продавати као деликатес. Изузетак, сингуларитет... Једнина?

Није ствар само у музичком изразу, нити у панку. Није ни у самом новом албуму. Нису Шапчани далеко одступили од онога што их деценијама краси. Е, ту смо - баш у томе што их краси!

Лако је одврнути гитаре, иживљавати се на бубњевима и режати у микрофон.

Пљунути скуте самозваним свецима нашег јавног живота, а ипак до врха пунити хале, е то није лако! Видиш ли, Боро, да може? Не мора се, Ђорђе, седети поред пластичних сподоба! Не мора се, Амадеусе, певати на балконима! Није исто свирати џепом и свирати мудима!

Нису Гоблини ни само прст у око. Инструментална поткованост, као плод хиљада часова утрошених у вежбању, изнова даје врхунске резултате. Било да се баве високо октанским панком, Литл Ричардовским брзалицама или меланхоличним баладама, очигледно је да знају шта раде. Некако су, у том смислу, прерасли границе које је панк одувек наметао, притом успевши да не отупе обавезну жанровску оштрицу.

Одрасли су, како текстуално тако и музички, сасвим је јасно. Јасно је и да нису заборавили, с времена на време посетити стари завичај, ту непрежаљену Недођију. Ипак на крају стичем утисак да не само да нису, попут многих својих колега, постали бледе сенке самих себе. Усудио бих се рећи да су некадашњи Гоблини, из трулих деведесетих, чак бледа сенка Гоблина за двадесет први век. А то много говори, узевши у обзир шта су створили у својој првој инкарнацији.

Пише: JZ Navoj.

Гоблини су бенд који ми је обележио добар део тинејџерских, студентнских, и данa после тога; бенд са којим, и уз кога сам одрастао. Има нас гомила који ће(мо) се у претходној реченици пронаћи. Андерграунд или мејнстрим? Ненаметљиви бенд које је искреност и вредан рад довео у сам врх, не само панка, већ српске алтернативне гитарске музике уопште. Прекид бенда, па повратнички албум Роба с грешком и сада ово. Године стажа остављају траг на чланове бенда, а Голуб ми полако све више почиње да личи на неког својеврсног гоблина. Јединствени трејд марк фронтмен који непоколебљиво и жестоко води причу, као да има тек 20 година!

Да, прво сам се сусрео са спотом Ти си си тај који сам упијао отворених устију, чекајући шта ће све да се деси до краја нумере. И одмах сам био купљен. У споту главног бају глуми нико други до тренутни басиста Тhe Stone - Враг. И то веома ефектно. Е сад кад се споје The Stone и Гоблини, па макар и на овај начин, то има неки посебан и ефектан шмек (макар за мене).

Да, да, напокон сам схватио: панко вас је (опет) зајеб'о. Једнина је сјајан албум пун енергије, бунта, критике политике, друштва, социјалних тема са којима се сусрећемо. Бенд је показао да не посустаје и да је енергија и даље присутна а неке од тема су буквално болне тематике свакодневице, суморног живота из перспективе оних који не могу и неће да се помире са свакодневицом и легну на руду.

Ми то нисмо тражили, ви сте ово од нас створили. Гоблини су показали да ружног у свакодневници има довољно а која преточен кроз текстове и бунтовну музику помаже да не дође до пуцања и готово је евидентно да је инспирације било на претек.

Нису текстови свих песама искључиво и само критички ангажовани. Албум има све оно на шта су нас Гоблини одавно навикли: бунтовничке песме, песме са заразним рефренима које певамо са подигнутом руком у ваздух, емотивне песме која нас терају да се замислимо, нека зајебантска, шаљива песма и овога пута једна симпатична песма на италијанском. Голубов глас је школски, енциклопедијски еталон за панк. Ово је албум који се конзумира гласно и поносно од почетка до краја,чуји се рефрени већ после другог слушања суверено певају. На Једнини се целокупни текстови певуше од почетка до краја већ после трећег преслушавања и тако стално изнова и изнова.