Da, šetamo se. Danas smo prvi put posle mesec dana sigurno prošle centrom. Bilo je čudno gledati sve te zatvorene radnje, prazne uličice, uvelo cveće iza prljavih prozora. Bilo je, ipak, lepo. Volim sunce na kapcima, zato i ne nosim naočare. A i zato što ih gubim. Razmišljala sam o vremenu kada će sve ovo proći, o punim kafićima i lepim devojkama u njima. Poželela sam da i ja budem jedna od tih devojaka. Lepa, sređena, negovana. Maštala sam o tome, i u tim mislima znala sam da nisam baš miljama daleko od toga. Osećala sam se lepo, oprala sam kosu, lepo potrefila gde da stavim šnalu, sasvim slučajno. Ispod majice nosila sam lepu crnu potkošulju, ma šta ćeš više za taj seksi filing u kojem se ne vidi ono što te zapravo čini samouverenom. Znate već, kao seksi donji veš ili dobar parfem. Ulični svirač-alkoholičar je prvo držao dugo glavu u rukama, možda nervozan, možda bolestan, možda u krizi. Kasnije sam ga videla na starom mestu, svirao je. Zaobišla sam ga u širokom luku, takvi najverovatnije imaju virus. Takvi? Zašto? Ipak sam to uradila. A mogla sam da ga pogledam i poslušam, svirao je nešto dobro.

Dok smo se vraćale Kosovskom, opet sam, kao i uvek, zastajala kod svakog oluka da čitam poeziju na pravougaonim nalepnicama. Haiku poeziju izvesnog IV. Dugo sam mislila da to znači četiri, tek posle sam pomislila da su to inicijali. A posle sam, kao i uvek, gledala fascinirano u smeće pored “narkomanske kuće”. Trudila sam se da zapamtim šta je tamo, znate već, to je ono što pisci i potencijalni pisci rade. A i stvarno me fascinira ta enormna količina smeća bezobrazno razbacana svuda po Podbari. Ovaj put su se tu našle i neke bokserice. Ko zna kako, to mi deluje kao zanimljiva priča. Ostalo, nažalost, nisam zapamtila. Nema veze, biće tu i sutra, tako raznovrsno, šarenoliko, smrdljivo i ružno, kao što i život sam ume da bude.

Danas nije bio ipak takav dan. Danas sam bila lepa. Pročitala sam Jungovu knjigu, shvatila neke nove stvari o sebi. Napravila sam dobro jelo. Plesala sam uz Bebi Dol pred detetom. Danas je bio dobar dan.

Dobro se sjećam našeg prvog bliskog susreta. Plesali smo uz pjesmu čijih se riječi više ne sjećam, samo ritma. U tim sam se trenucima divila tvojoj samouvjerenosti, jer nisi okolišao. Pogledao si me ravno u oči, nasmiješio se i uhvatio me za ruku.

Tu je počela čarolija, ona slatka, opojna igra koja mi je u tri minute zarobila srce. Na sam osjet tvog dodira, tvoje ruke oko mog struka, srce je promijenilo režim rada. Koliko sam samo bila prisutna u tim trenucima, upijala sam svaki tvoj prodorni pogled, svaki blagi osmijeh i svaku neposlušnu vlas dječački plave kose. Sve si činio s lakoćom i prirodno.

crtice //

Проћи ће године и више неће бити људи који се сећају шта смо све могли да прочитамо у говору тела човека који држи цигарету. Тешићемо се да је то било зарад вишег циља а како време пролази све мање верујем да знамо шта је виши циљ.

Улицом иде нека сићушна цура одлучног корака, има нешто мало тршаве косе, доминира панк естетика, носи јакницу са високо подигнутом крагном а оковратник употпуњује вишеструко омотана ешарпа која очигледно није ту из практичних разлога него да још једном подвуче да имамо посла са грандиозном Палчицом. Цигарету држи између кажипрста и средњег прста који стоје право као антене, као да никад нису ни могли да се савију, и кад повлачи дим одсечно принесе цигарету, тим укрућеним прстима додирне напућене усне и повуче један одлучан и дуг цуг. Мало зашкиљи док то ради, изгледа као да је неизговорени текст у том кадру "Е сад добро пази шта ћу да ти кажем!"

Мало даље у башти кафане седи средовечни мушкарац, онижи, црномањаст, са високим залисцима. На гојазном лицу се јасно виде доста тамни подочњаци. Цигарету држи палцем и кажипрстом леве руке, месната шака је дланом окренута навише, кратки прсти су смотани као да чувају од бекства нешто невидљиво што почива на длану али нису стиснути. Цигарету приноси лагано, прихвати је углом усана, вуче кратак дим, рекао бих да пућка. Без проблема могу да га замислим у неком сарају где докон по читав дан пије чај и мљацка урме.

На аутобуској станици стоји сувоњав старац још увек бујне косе, тек помало сед. Има високо и широко чело, светле очи и доста уску, шиљасту вилицу. Носи сивкаст мантил са раглан рукавима и скривеним дугмадима, монолитност овог једноставног комада одеће ремете само косо постављени поклопци на укројеним џеповима. Рамена оборена, помало погрбљен. Пада ми на памет да делује поражено па се постидим од те помисли. Старац цигарету прихвата палцем и кажипрстом десне руке као сламку, као да ће нешто да попије из ње, сваки дим вуче као да је последњи пре него што цигарету баци на плочник и утрчи у аутобус. Изгледа као да се скрива на отвореном.

На углу покрај самопослуге леже четири улична пса. Дан је врео и ваздух је тежак, људи се крећу лагано, делују као да би им сасвим пријало да се пруже у хладовини поред ових паса али немају ту привилегију да буду уличари па настављају да гребу даље, одржавају привид достојанствености.

Из Главне улице стижу ватрогасна кола, пун гас, укључена сирена. Два пса се тргну, седну и извију вратове погледа упртог у небо, па крену отегнуто да завијају, не одустају докле год могу да чују сирену. Један од паса који је остао да лежи лењо придигне главу, осмотри ове што завијају, жмирне па спусти главу.

"Е сад сам новајлије пустио овде да дремају и никад више!"

* * *

У излогу кинеске робне куће стоји лутка која је лакирана тако да делује као да је изливена од месинга па онда перфектно исполирана. На глави има јарко црвену перику са шишкама. Перика није баш добро нацентрирана. Од одеће лутка носи само веш, брусхалтер и гаћице у боји која је ту негде између ружичасте и боје кајсије. Брусхалтер је превелики, тврде корпе стоје као комади оклопа, између њих и пластичних груди лутке зјапи празнина.

Т-1000 је постао drag queen и жеља му је да буде прихваћен какав јесте али и да подсећа на Лилу.

* * *

Улица која је иначе ванредно прометна сада је поприлично пуста због лоше организованих грађевинских радова који градско језгро држе у блокади. Иако да готово нема аутомобила на коловозу крај семафора послушно стоји група од шест или седам пешака и чека зелено светло. У том испред њих пројури тамно сива немачка лимузина. Ветар лагано на коловоз спусти најлонски омотач са ваздушним мехурићима, тик испред предњих точкова лимузине. Прво се чује плотун распрскавајућих мехурића када предњи леви точак читавом ширином нагази на омотач, затим кратки рафал када омотач прегази спољна ивица задњег десног точка.

Ако подржаваш идеје социјалне правде истовремено добијеш и одобравање комуниста и презир конзервативаца који те одмах етикетирају као прљаву комуњару. Ако покушаш да објасниш да би те идеје требало да буду општељудска тежња и да не смеју да имају везе са овом или оном политичком опцијом онда те комунисти прогласе за млакоњу а конзервативци ставе до знања да не можеш да их завараш мењшевичком мимикријом.

Ако се декларишеш као хришћанин по неком апсолутно неразумљивом алгоритму добијеш симпатије десничара и националиста а левичари и либерали те прогласе за клерофашистичку свињу. Ако покушаш да објасниш да је хришћанство наднационална идеја заснована на љубави према ближњима, те да ближњи нису само прве комшије, онда те десничари и националисти прогласе за пизду и издајника, а либерали ставе до знања да неће да падну на ту ушећерену реторику, те да ће са таквима већ да се обрачунају како доликује чим им се пружи прилика.

Ако промовишеш проактивни живот онда те симпатишу разноразни неолиберално оријентисани јапији и самозвани менаџери, а безбројне друге групације које је тешко дефинисати те гледају као говно империјалистичко. Ако покушаш да објасниш да проактивност подразумева и страствено бављење нематеријалним и надматеријалним активностима онда неолиберали траже да мрднеш лењу гузицу и престанеш са тим хипи трабуњањима, а ови други ти ставе до знања да си књижио једно позитивно бројање, али да ти то ништа не вреди док се сасвим не одрекнеш аутомобила и не пређеш на бицикл. И не, није на месту што питаш: "А шта ако дете треба да одведем до лекара по киши?"

Ако покажеш било какав знак слабости, умора, лошег расположења или разочарења онда песимисти капирају да си коначно схватио њихову позицију, а оптимисти ти натрљају нос и кажу ти да никад више ниси добродошао у храму вечитог осмеха, те да им изађеш из ауре са тим лошим вајбом. Ако ставиш до знања да човек има право на широк дијапазон расположења и приступа проблему, да већ сутра ново искуство може да донесе нови приступ јер сваки дан носи нову ситуацију и да у складу с тим човек не треба да има забетонирана очекивања, него да просто треба да живи, да прихвата реалне околности, и да се не стиди својих емоција које произилазе из тога, онда ти песимисти кажу да си ти само још једно разочарење у низу, али да ништа боље и нису очекивали, а оптимисти с неверицом врте главом и кажу да са тако половичним приступом нигде не може да се стигне.

Ако искажеш свој став по било ком питању опште је место да ће да ти се стави до знања да је или далеко умнија личност или напросто прихватљиво велики број људи већ то питање размотрио и о истом се изјаснио, те да је сасвим неупутно да сада ти трошиш и своје и туђе време... Осим ако немаш много готиван цитат којим подупиреш свој став, јер нема ничег битнијег и аутентичнијег на овом свету од цитирања људи које никад нисмо срели и који су ситуацију посматрали из другог времена и другог угла.

Зелени шампон цури из боце. Сада када је ван тесног контејнера и када постоји могућност да дође у додир са водом доживеће метаморфозу и постаће оклопњак са шеснаест ногу и снажним чељустима из којих цури зелена слуз налик шампону, и тако у круг... Они прозирно жути шампони изазивају неке забавније асоцијације, капирам да би било згодно да је пиво за астронауте тако нека желатинаста супстанца коју можеш да ухватиш мрежицом када крене да лебди по тесним просторијама свемирксе станице.

Колико год да не волим ове савремене прекидаче за светло са пластичним маскама које се не фиксирају шрафовима сада ипак мање фантазирам на чије лице ме подсећају разноразни прекидачи које виђам по чекаоницама или туђим становима, јер су ме шрафови обавезно подсећали на очи.

Улична расвета најчешће изгледа као шпалир погрбљених надзорника, и наравно да се намеће она реченица из цртаног филма о Бенџамину Френклину и мишу Амосу. "Добар дан господине бандеро!" Хм, какав мргодан тип, никад не одговара, само зури у под.

А тек маске и фарови аутомобила! Доброћудни старци који осматрају широм отоврених округлих окица или дрчни младићи који читав свет гледају шкиљећи цинично. Ту су наравно и строго практични типови који носе четвртасте рамове за наочаре, кавгаџије које су изгубиле око у тучи, ноћобдије које преко дана не маре да отворе капке.

Чије лице подсећа на које поврће? Крајње незгодна активност. Вазда ме доводи у ситуације у којима се борим да сачувам макар делиће пажње, да чујем макар сваку трећу реч.

Ипак, речи... речи су најгоре. Од призора који ми одвлаче пажњу могу и да се склоним, могу да окренем главу или да зажмурим, а речи се провлаче где год стигну и како год стигну, "видим" их и испод склопљених капака, одзвањају у глави кад и како желе, завлаче се у уши као нано-роботи из стравичних дистопијских филмова, вребају ме са изгужваних флајера које сам ко зна кад оставио у џепу јакне, а најстрашније су те речи које више немају смисао јер знам да према њима немам више никакву обавезу. Тако сам срећан што све ређе идем на састанке, и што пословну комуникацију обављам писменим путем. Ти непрегледни имагинарни пејзажи и психоделична менажерија која тумара наоколо у сред озбиљног разговора, те смешне епизоде које чезнем да некоме испричам у непримереним ситуацијама, тај осећај кривице што ми се лице грчи док покушавам да спутам осмејак када је време за достојанствену меланхолију... Терет, ништа друго!

Речи видим исписане у ваздуху, поигравају анимирана слова, премећу се слогови и праве нове речи, разиграни гласови изговарају те испретуране речи, језик сам креће да за њима понавља оне најшашавије, но вилица се грчи и не да му да несмотрено лапара. Те невидљиве игре се дешавају непрекидно, и уживам у њима, али се због њих грозим друштвених ситуација, невероватно је напорно носити строгу маску док испод површине све пулсира и тежи да излети напоље као гардероба из претрпаних кофера у цртаћима.

У крајњој линији, хајде да вас видим. Да ли умете да останете стварно озбиљни?