#cerje

                                                      Логор Црвени крст Већ током првих дана окупације нацисти су оформили логор за ратне заробљенике Југословенске краљевске војске у магацинској згради коњичког пука “Милош Обилић”,  смештеној у индустријској зони града Ниша, на широком простору иза Нишке тврђаве недалеко од железничке станице Црвени крст. По тој железничкој станици је потоњи концентрациони логор и незванично назван,  иако je потпуна супротност  човекекољубљу, милосрђу и вредностима које уз то име везујемо.  Званично је оформљен под управом СС-a, под командом СС – капетана Хајнриха Бранта као Anhalter Lager des Nisch,  a  први заточеници пре уласка Немачке у рат са СССР-ом били су политичке природе јер су хапшени припадници демократских партија, предратне народни вође, пучисти и многи други као носиоци антинемачке политике (Небојша Озимић –  Логор на Црвеном крсту, Народни музеј Ниш, 2012.) .  Октобра 1941. године извршена су и превентивна хапшења. Заточеници су узети из редова најугледнијих нишких грађана  да би својим животима јемчили за мир и послушност немачкој команди.  У њих су спадали угледни нишки трговци и фабриканти, лекари и остали образовани људи. Логор је, такође, био и последња станица на животном путу око 360 Јевреја, којих у Нишу после средине 1942. више није било.  Нишки логор се стално пунио и празнио, заточеници су масовно стрељани или интернирани у друге концентрационе логоре у Аустрији, Немачкој и Норвешкој. Процењује се да је кроз њега  прошло око 30.000 људи, док је на оближњем брду Бубањ убијено преко 12.000,  а праве размере овог злочина никада нећемо знати јер су пред крај рата нацисти покушали да прикрију своје злочине уништавањем материјалних доказа и архивских докумената. Сам логор се састојао од  главне зграде затвора,  дворишта и три помоћне зграде, ограђене логорском жицом са две куле осматрачнице.  Вероватно најзначајнији догађај у логорској историји представља бекство логораша 12. фебруара 1942. године, које је прво масовно бекство из концентрационог логора у окупираној Европи. Заточеници из собе 12 су, предвођени студентом Бранком Бјеговићем, приликом редовне дневне шетње насрнули на немачке стражаре, а потом су голоруки оборили бодљикаву жицу којом је логор био ограђен. Слободе се домогло 105 заточеника, а на жицама остало њих 42. Након овог бекства је, у знак одмазде, на Бубњу стрељано 1.100 људи, а нишка фабрика смрти додатно је обезбеђена каменом  спољном оградом са стражарским  торњевима. Логор Црвени крст је расформиран 14. септембра 1944. године, а последња група заточеника је убијена у кругу логора, где су на зиду и данас видљиви трагови.

                                                 Сведок из куће смрти

Имао сам прилику да разговарам са  Владимиром Јовановићем (93),  председником  Удружења заточеника концентрационог логора Ниш.  За овоg постаријег господина, коме би на виталности позавидели и много млађи, нико не би ни помислио да је за време Другог светског рата био заточен у, чак, три концентрациона логора – логору Црвени крст у Нишу, логору Бањица у Београду и логору Матхаузен у Аустрији, у злогласној филијали Гузен  II.  Био је рад да са мном подели своја сећања, која преносим у целини.

–  Ја за време рата нисам живео у Нишу, него у Крављу (Село 30 км удаљено од центра Ниша). Кроз моје село је прошла мања група бегунаца након 12. фебруара. Сећам их се, био је снег, а знате какав је наш народ, сељаци нису питали ни ко су ни шта су, него су помогли ко је колико могао. Ја сам у то време учио занат за крoјачког радника, па сам им крпио одела, били су све крвави и исечени од жица. Нисам ни слутио да ћу за две године и ја да будем затвореник у логору.

Године 1944, 16.  Јула, Немци су опколили наше село. Покупили су све мушко од 15 до 55 година и отерали нас у логор на Црвеном крсту. Нико није знао зашто. (Као могући повод за хапшења, у литератури се наводи то што су у борби код Кравља и Врела, 13. јуна 1944. године, 9. српска бригада и Нишки НОП одред убили 55 и заробили 74 непријатељских војника, здружених јединица СДС, СДК и четника Драгољуба Михаиловића. Због тога су квислинзи блокирали  села Врело, Кравље и Церје, похапсили и одвели у Ниш преко 200 људи.  Други могући поводи су помоћ који су сељани пружили одбеглим логорашима 1942. године, близина територије на којој су дејствовали Сврљишки и Озренски партизански одред, али и самоорганизован отпор мештана тог краја Чегарском четничком корпусу чији су припадници често вршили разбојништва.  Мирослав М Миловановић – Логор на Црвеном крсту,Институт ѕа савремену историју, Београд). Када смо стигли у логор, нико нас није ништа испитивао. Мене су сместили у собу број 6 на првом спрату, а из собе број 4, која је била поред, стално су одводили на стрељање. Из мог села су ухапсили 92 сељака, а 24 су одмах одвојили и више их нисам видео. Чули смо да су стрељани на Бубњу… свих 22 дана, колико сам провео у логору, очекивао сам исту судбину. Сећам се једном, ишли смо да захватимо воду у дворишту и срео сам једног свог кума из села. – По воду, куме? – питао сам га – Ма каква вода, куме – одговорио ми је – Нас ће да стрељају. После логора га нисам више видео. Нас су млађе често терали да захватамо воду у вешерници и да чистимо самице на трећем спрату. Жене у вешерници су нам давале по комад хлеба или цигарете, да убацимо оним несрећницима у ћелијама када стражар не гледа, нисам ни размишљао шта би се десило да су ме ухватили. После 22 дана су нас транспортовали вагонима за Бањицу. Имао сам 19 година.

У Бањици смо морали да идемо на рад, ако смо хтели да једемо.  Посебно се сећам једног старијег  човека, Влаје, био је далековид (Видовит), има тога и у књигама. – Ви ћете да идете негде далеко – говорио нам је, а ми смо му се, деца к’о деца, подсмевали. Неки од нас су се радовали, многи нису пре тога били ван свог села, мислили су да ћемо да идемо на рад у Немачку.  Стално је причао – Пети, пети, пети – и то нам је било додатно смешно.  На Бањици сам провео 33 дана, пре него што смо вагонима интернирани у Маутхаузен. (Био је то транспорт од 10. септембра 1944.)

Пре него што кренем да причам, морате да разумете шта је Матхаузен. То није један логор, то је комплекс, он има 49 подручних јединица. Ја сам био у у најгорој, Гузен 2 (In March 1944, the former SS depot was converted to a new subcamp, named Gusen II, which served as an improvised concentration camp until the end of the war. Gusen II contained about 12,000 to 17,000 inmates, who were deprived of even the most basic facilities.).

Путовали смо у блиндираним вагонима 7 дана, због тога што су у то доба савезници бомбардовали пругу. Није ми тешко пало што нисам имао хране, најгора је била жеђ. Пио сам капљице које су се скупљале на цевима на крову вагона. Многи стари и изнемогли, од рада на Бањици су у вагонима умрли. Када смо стигли у Маутхаузен, с обе стране стражари са керовима и бодљикава жица, па у карантин.

Тај логор, река и место се зову Гузен, најопаснија филијала. Добили смо сад штрафташ преко главе, Ein Hundred Tausend Drei und Zwanzig на руку. Нису нас тетовирали, животни век је у логору био 3 месеца, носили смо бројеве мртвих логораша. Касније сам видео да је на отпремном документу писало ,,уморити радом” . Четворица у кревету, даске, у 24 сата само 2 сата спавање, никада сва четворица за она два сата нису остали живи. Сваког јутра смо били по три-четири сата напољу, стојиш, пребројавања нека. За ручак смо добијали љуске од кромпира.  Транспорт долази у логор, пењемо се у транспорт. Хладно, лежиш, без обзира на временске услове, стража и са једне и са друге стране, једно десетак километара нас возе, па опет истоварују све. Доле је фабрика месершмит авиона, а тамо горе, на брду, нека се вентилација копа, 16 сати на брду.  Носио сам камен уз степенице смрти. Ако узмеш премали камен, капои те врате и натоваре дупло. Највећа је опасност била од оног ко носи испред тебе, колико ми је само пута камен пролетео поред главе. Па се појавио пегавац, и трбушни тифус… уништавање. Људи падају к’о крушке.  Људи не могу више да поднесу, хватају се за бодљикаве жице да прекрате живот. Пођем и ја да се ухватим, али се сетим речи свога оца – Само кукавица може смрт да створи – и ја се повучем, заборавим шта је било јуче и наставим даље.  Нисам се надао да ћу да останем жив, да стварам породицу – ни говора. Ја сам хтео само да видим како изгледа сунце, слобода, и да имам хлеб да једем, толико. Нисам могао више да издржим напор, зиму и глад  и јануара 1945. године решим да се јавим на лекарски преглед, а ко је тамо одлазио, више га никада нисмо видели. Постројили су нас да стојимо, једну групу око стотинак људи, голи, минус четрдесет. Тог дана смо остали тројица (Истраживачи United States Holocaust Memorial Museuma сматрају да је оно што је Владимир преживео приликом јављања на лечење, заправо врста медицинског експеримента.  collections.ushmm.org). Сместили су ме у бараку 32,  а у бараци 31 су били они који су били за гасну комору.  Делио сам кревет са једним Французом и за две недеље сам се мало опоравио. Видео сам да Француз нешто мува испод чаршава, а кад сам хтео да погледам, он ми није дао, крио се. Он је позлеђивао своје ране, лепио је на њих прљав папир, па је то урадио и мени, пљувао ми је на ране и размазивао.  Лекарска комисија нас је обилазила једном недељно, два месеца сам био у болници пре него што сам се вратио на рад.

Логор је био опустошен тифусом. Задње недеље нисам ни могао да идем  на рад, лежао сам у бараци. Пронео се глас да је логор миниран. Једва се сећам ослобођења, кроз прозор бараке који је био покривен ћебетом, видео сам да пролази неки тенк. Испузао сам напоље четвороношке и више се ничег не сећам. Пробудио сам се у америчкој болници у Линцу, у лудници. Провео сам по болницама 2 месеца, пре него што сам са групом људи побегао у Совјетску зону, јер смо чули да они одмах транспортују у Југославију.  Осим мене, само се још један човек  из мог села вратио, стигао је пре мене јер је био здравији. Моји су ми у то време давали парастос, нису знали да сам жив. Када сам стигао, лице ми је било толико искривљено, да отац није могао да ме препозна. Причао је по селу да нисам његов син. Сви лекари су ме отписали, лечио сам се у лековитом блату у бањи Топило. Питају ме деца да ли мрзим Немце- не мрзим. Времена су била таква, зашто да мрзим децу?  Шта је било – било је, зашто да се ми сада убијамо јер су наши стари грешили негде?

  Дехуманизација

Наду да логор и његове жртве неће бити заборављени, буде људи попут Александра Марковића, студента сликарства завршне године Факултета уметности у Нишу. Он је својим циклусом радова под именом ,,Дехуманизација”  обичном човеку покушао да приближи страдалништво заточеника концентрационог логора Ниш.

,,Предмет мог ликовног истраживања јесте човек и његова унутрашња вредност. Инспирација долази пре свега од посматрања људи и уочавања њихових карактеристика. Проучавањем говора људског тела и физиономије лица покушавам да представим психолошко стање у човеку, његов карактер, емоције и искуство. Тежим ка томе да пренесем свој доживљај тог човека и желим да посматрач то може да осети и доживи. Од класичних портрета, који су у себи носили одређену атмосферу и социјални моменат, дошао сам до теме страдања људи у концентрационом логору. Наиме, сам Други светски рат је период стравичних догађаја и страдања огромног броја људи, тренутак у историји препун бола, патње, неспокојства и перманентне борбе за слободу и живот. Управо тај аспект овог периода био је инспирација и суштина коју сам желео да прикажем. Поред преношења свог доживљаја ове теме, желим да постигнем још једну димензију, а то је универзалност. Циљ је да посматрач може да доживи слике и те јаке емоције и да се идентификује са тим страдањима, болом, патњом и осталим осаћајима које слике преносе” , рекао је Александар. 

Јован Ристић , Ниш

                                                      Логор Црвени крст Већ током првих дана окупације нацисти су оформили логор за ратне заробљенике Југословенске краљевске војске у магацинској згради коњичког пука “Милош Обилић”,  смештеној у индустријској зони града Ниша, на широком простору иза Нишке тврђаве недалеко од железничке станице Црвени крст. По тој железничкој станици је потоњи концентрациони логор и незванично назван,  иако je потпуна супротност  човекекољубљу, милосрђу и вредностима које уз то име везујемо.  Званично је оформљен под управом СС-a, под командом СС – капетана Хајнриха Бранта као Anhalter Lager des Nisch,  a  први заточеници пре уласка Немачке у рат са СССР-ом били су политичке природе јер су хапшени припадници демократских партија, предратне народни вође, пучисти и многи други као носиоци антинемачке политике (Небојша Озимић –  Логор на Црвеном крсту, Народни музеј Ниш, 2012.) .  Октобра 1941. године извршена су и превентивна хапшења. Заточеници су узети из редова најугледнијих нишких грађана  да би својим животима јемчили за мир и послушност немачкој команди.  У њих су спадали угледни нишки трговци и фабриканти, лекари и остали образовани људи. Логор је, такође, био и последња станица на животном путу око 360 Јевреја, којих у Нишу после средине 1942. више није било.  Нишки логор се стално пунио и празнио, заточеници су масовно стрељани или интернирани у друге концентрационе логоре у Аустрији, Немачкој и Норвешкој. Процењује се да је кроз њега  прошло око 30.000 људи, док је на оближњем брду Бубањ убијено преко 12.000,  а праве размере овог злочина никада нећемо знати јер су пред крај рата нацисти покушали да прикрију своје злочине уништавањем материјалних доказа и архивских докумената. Сам логор се састојао од  главне зграде затвора,  дворишта и три помоћне зграде, ограђене логорском жицом са две куле осматрачнице.  Вероватно најзначајнији догађај у логорској историји представља бекство логораша 12. фебруара 1942. године, које је прво масовно бекство из концентрационог логора у окупираној Европи. Заточеници из собе 12 су, предвођени студентом Бранком Бјеговићем, приликом редовне дневне шетње насрнули на немачке стражаре, а потом су голоруки оборили бодљикаву жицу којом је логор био ограђен. Слободе се домогло 105 заточеника, а на жицама остало њих 42. Након овог бекства је, у знак одмазде, на Бубњу стрељано 1.100 људи, а нишка фабрика смрти додатно је обезбеђена каменом  спољном оградом са стражарским  торњевима. Логор Црвени крст је расформиран 14. септембра 1944. године, а последња група заточеника је убијена у кругу логора, где су на зиду и данас видљиви трагови.

                                                 Сведок из куће смрти

Имао сам прилику да разговарам са  Владимиром Јовановићем (93),  председником  Удружења заточеника концентрационог логора Ниш.  За овоg постаријег господина, коме би на виталности позавидели и много млађи, нико не би ни помислио да је за време Другог светског рата био заточен у, чак, три концентрациона логора – логору Црвени крст у Нишу, логору Бањица у Београду и логору Матхаузен у Аустрији, у злогласној филијали Гузен  II.  Био је рад да са мном подели своја сећања, која преносим у целини.

–  Ја за време рата нисам живео у Нишу, него у Крављу (Село 30 км удаљено од центра Ниша). Кроз моје село је прошла мања група бегунаца након 12. фебруара. Сећам их се, био је снег, а знате какав је наш народ, сељаци нису питали ни ко су ни шта су, него су помогли ко је колико могао. Ја сам у то време учио занат за крoјачког радника, па сам им крпио одела, били су све крвави и исечени од жица. Нисам ни слутио да ћу за две године и ја да будем затвореник у логору.

Године 1944, 16.  Јула, Немци су опколили наше село. Покупили су све мушко од 15 до 55 година и отерали нас у логор на Црвеном крсту. Нико није знао зашто. (Као могући повод за хапшења, у литератури се наводи то што су у борби код Кравља и Врела, 13. јуна 1944. године, 9. српска бригада и Нишки НОП одред убили 55 и заробили 74 непријатељских војника, здружених јединица СДС, СДК и четника Драгољуба Михаиловића. Због тога су квислинзи блокирали  села Врело, Кравље и Церје, похапсили и одвели у Ниш преко 200 људи.  Други могући поводи су помоћ који су сељани пружили одбеглим логорашима 1942. године, близина територије на којој су дејствовали Сврљишки и Озренски партизански одред, али и самоорганизован отпор мештана тог краја Чегарском четничком корпусу чији су припадници често вршили разбојништва.  Мирослав М Миловановић – Логор на Црвеном крсту,Институт ѕа савремену историју, Београд). Када смо стигли у логор, нико нас није ништа испитивао. Мене су сместили у собу број 6 на првом спрату, а из собе број 4, која је била поред, стално су одводили на стрељање. Из мог села су ухапсили 92 сељака, а 24 су одмах одвојили и више их нисам видео. Чули смо да су стрељани на Бубњу… свих 22 дана, колико сам провео у логору, очекивао сам исту судбину. Сећам се једном, ишли смо да захватимо воду у дворишту и срео сам једног свог кума из села. – По воду, куме? – питао сам га – Ма каква вода, куме – одговорио ми је – Нас ће да стрељају. После логора га нисам више видео. Нас су млађе често терали да захватамо воду у вешерници и да чистимо самице на трећем спрату. Жене у вешерници су нам давале по комад хлеба или цигарете, да убацимо оним несрећницима у ћелијама када стражар не гледа, нисам ни размишљао шта би се десило да су ме ухватили. После 22 дана су нас транспортовали вагонима за Бањицу. Имао сам 19 година.

У Бањици смо морали да идемо на рад, ако смо хтели да једемо.  Посебно се сећам једног старијег  човека, Влаје, био је далековид (Видовит), има тога и у књигама. – Ви ћете да идете негде далеко – говорио нам је, а ми смо му се, деца к’о деца, подсмевали. Неки од нас су се радовали, многи нису пре тога били ван свог села, мислили су да ћемо да идемо на рад у Немачку.  Стално је причао – Пети, пети, пети – и то нам је било додатно смешно.  На Бањици сам провео 33 дана, пре него што смо вагонима интернирани у Маутхаузен. (Био је то транспорт од 10. септембра 1944.)

Пре него што кренем да причам, морате да разумете шта је Матхаузен. То није један логор, то је комплекс, он има 49 подручних јединица. Ја сам био у у најгорој, Гузен 2 (In March 1944, the former SS depot was converted to a new subcamp, named Gusen II, which served as an improvised concentration camp until the end of the war. Gusen II contained about 12,000 to 17,000 inmates, who were deprived of even the most basic facilities.).

Путовали смо у блиндираним вагонима 7 дана, због тога што су у то доба савезници бомбардовали пругу. Није ми тешко пало што нисам имао хране, најгора је била жеђ. Пио сам капљице које су се скупљале на цевима на крову вагона. Многи стари и изнемогли, од рада на Бањици су у вагонима умрли. Када смо стигли у Маутхаузен, с обе стране стражари са керовима и бодљикава жица, па у карантин.

Тај логор, река и место се зову Гузен, најопаснија филијала. Добили смо сад штрафташ преко главе, Ein Hundred Tausend Drei und Zwanzig на руку. Нису нас тетовирали, животни век је у логору био 3 месеца, носили смо бројеве мртвих логораша. Касније сам видео да је на отпремном документу писало ,,уморити радом” . Четворица у кревету, даске, у 24 сата само 2 сата спавање, никада сва четворица за она два сата нису остали живи. Сваког јутра смо били по три-четири сата напољу, стојиш, пребројавања нека. За ручак смо добијали љуске од кромпира.  Транспорт долази у логор, пењемо се у транспорт. Хладно, лежиш, без обзира на временске услове, стража и са једне и са друге стране, једно десетак километара нас возе, па опет истоварују све. Доле је фабрика месершмит авиона, а тамо горе, на брду, нека се вентилација копа, 16 сати на брду.  Носио сам камен уз степенице смрти. Ако узмеш премали камен, капои те врате и натоваре дупло. Највећа је опасност била од оног ко носи испред тебе, колико ми је само пута камен пролетео поред главе. Па се појавио пегавац, и трбушни тифус… уништавање. Људи падају к’о крушке.  Људи не могу више да поднесу, хватају се за бодљикаве жице да прекрате живот. Пођем и ја да се ухватим, али се сетим речи свога оца – Само кукавица може смрт да створи – и ја се повучем, заборавим шта је било јуче и наставим даље.  Нисам се надао да ћу да останем жив, да стварам породицу – ни говора. Ја сам хтео само да видим како изгледа сунце, слобода, и да имам хлеб да једем, толико. Нисам могао више да издржим напор, зиму и глад  и јануара 1945. године решим да се јавим на лекарски преглед, а ко је тамо одлазио, више га никада нисмо видели. Постројили су нас да стојимо, једну групу око стотинак људи, голи, минус четрдесет. Тог дана смо остали тројица (Истраживачи United States Holocaust Memorial Museuma сматрају да је оно што је Владимир преживео приликом јављања на лечење, заправо врста медицинског експеримента.  collections.ushmm.org). Сместили су ме у бараку 32,  а у бараци 31 су били они који су били за гасну комору.  Делио сам кревет са једним Французом и за две недеље сам се мало опоравио. Видео сам да Француз нешто мува испод чаршава, а кад сам хтео да погледам, он ми није дао, крио се. Он је позлеђивао своје ране, лепио је на њих прљав папир, па је то урадио и мени, пљувао ми је на ране и размазивао.  Лекарска комисија нас је обилазила једном недељно, два месеца сам био у болници пре него што сам се вратио на рад.

Логор је био опустошен тифусом. Задње недеље нисам ни могао да идем  на рад, лежао сам у бараци. Пронео се глас да је логор миниран. Једва се сећам ослобођења, кроз прозор бараке који је био покривен ћебетом, видео сам да пролази неки тенк. Испузао сам напоље четвороношке и више се ничег не сећам. Пробудио сам се у америчкој болници у Линцу, у лудници. Провео сам по болницама 2 месеца, пре него што сам са групом људи побегао у Совјетску зону, јер смо чули да они одмах транспортују у Југославију.  Осим мене, само се још један човек  из мог села вратио, стигао је пре мене јер је био здравији. Моји су ми у то време давали парастос, нису знали да сам жив. Када сам стигао, лице ми је било толико искривљено, да отац није могао да ме препозна. Причао је по селу да нисам његов син. Сви лекари су ме отписали, лечио сам се у лековитом блату у бањи Топило. Питају ме деца да ли мрзим Немце- не мрзим. Времена су била таква, зашто да мрзим децу?  Шта је било – било је, зашто да се ми сада убијамо јер су наши стари грешили негде?

  Дехуманизација

Наду да логор и његове жртве неће бити заборављени, буде људи попут Александра Марковића, студента сликарства завршне године Факултета уметности у Нишу. Он је својим циклусом радова под именом ,,Дехуманизација”  обичном човеку покушао да приближи страдалништво заточеника концентрационог логора Ниш.

,,Предмет мог ликовног истраживања јесте човек и његова унутрашња вредност. Инспирација долази пре свега од посматрања људи и уочавања њихових карактеристика. Проучавањем говора људског тела и физиономије лица покушавам да представим психолошко стање у човеку, његов карактер, емоције и искуство. Тежим ка томе да пренесем свој доживљај тог човека и желим да посматрач то може да осети и доживи. Од класичних портрета, који су у себи носили одређену атмосферу и социјални моменат, дошао сам до теме страдања људи у концентрационом логору. Наиме, сам Други светски рат је период стравичних догађаја и страдања огромног броја људи, тренутак у историји препун бола, патње, неспокојства и перманентне борбе за слободу и живот. Управо тај аспект овог периода био је инспирација и суштина коју сам желео да прикажем. Поред преношења свог доживљаја ове теме, желим да постигнем још једну димензију, а то је универзалност. Циљ је да посматрач може да доживи слике и те јаке емоције и да се идентификује са тим страдањима, болом, патњом и осталим осаћајима које слике преносе” , рекао је Александар. 

Јован Ристић , Ниш