Ime joj je Bojana Kokar. Živi i radi u Novom Sadu. Kako u šali kaže, ima manje od 40, a više od 35 godina. Završila je Umetničku školu, odsek – enterijer. Ipak, posle toga je završila Poljoprivredni fakultet, hortikulturu. Zbog ekonomske krize koja je počela negde 2009.-te godine, posla u struci nije bilo dovoljno. Nekako u isto vreme rodila je i dete. Na ideju da se bavi kreiranjem dečije garderobe došla je kad je ćerka imala nekoliko meseci i kad je poželela da joj kupi neku odeću sa interneta, jer joj je odeća koja je mogla da se nađe u prodavnicama za decu bile nedovoljno interesantna, nedovoljno šarena. Slučajno je naišla na jedan strani sajt gde su neke žene nudile „handmade“ varijantu odeće za decu koja je podrazumevala vez na mašini, čipke, trake…Sve joj je izgledalo nekako otkačeno, šareno i vrlo joj se dopalo, ali joj se ujedno rodila ideja da iskoristi neka znanja i veštine koje su čučale u njoj.
Počelo je tako što je otišla na „Fejsbuk profil“ jedne od tih žena da vidi gde nabavlja materijale potrebne za kreiranje. I tu je, bukvalno „odlepila“. Kao da joj neko vodio ruku, skoro nesvesno, krenula je da klikće i naručuje materijale, čipke, dugmiće, trakice… Nije znala gde će je to odvesti ali je krenula da radi nešto novo i nešto što voli. Oni što je bolje poznaju kažu da je vrlo promišljena osoba i baš zato ne ume da objasni zašto je u ceo taj posao ušla tako neplanirano i bez ozbiljnijeg razmišljanja.
Počela je skoro naivno. Dizajnirala je odeću za ćerku, jaknicu, pulover, duks. Imala je volje i veštine, krenula je da kreira iz sve snage, ali nije mogla da stigne i da radi posao krojačice, jer jednostavno nije imala vremena i za to. Ispočetka je najviše dizajnirala modele jakni, jer joj je to bilo najisplativije. Na početku je bilo dosta problema, promašaja, loših krojeva, loših poteza, ali je glavni problem bio nedostatak pravog tržišta. Prvobitna ideja je bila da sve prodaje u inostranstvu, ali je tamo tržište već pokriveno i razrađeno i dosta nepoverljivo prema novim proizvodima.
Drugi veliki problem, po Bojaninim rečima je i nedostatak kvalitenih materijala na ovim prostorima. Za veći kvalitet potrebno je uložiti više novca, a uz nesigurno tržište to je veliki rizik. Ni marketing joj nije bio razrađen. Postojao je sajt na kojem je reklamirala svoje proizvode, ali je bio slabo posećen i shvatila je da reklama ne može biti samo „online“ već da mora da se reklamira i na druge načine. Fejsbuk stranica je bilo nešto gledanija i nekim ljudima se svidelo to što radi i to ju je držalo da potpuno ne odustane od svega. Kako sama kaže, nije smela da podvuče crtu, jer je bila svesna da je u debelom minusu. Sada kad se okrene iza sebe, shvata da nije imala nikakvu zaradu, jer je puno ulagala, ali je prodaja išla slabo, baš zbog slabog marketinga , a ne zbog kvaliteta proizvoda.
U kreatorski posao mora da se ulaže, jer kreator mora u svakom trenutku imati dosta različitog materijala da bi mogao da radi. Posle par godina rada, našlo se tu dosta otpadaka, manjih delova materijala i pitala se kako bi mogla da ih iskoristi. Došla je na ideju da pravi neke futrole za mobilne, novčanike i slične manje stvari. Stalan problem je postao nedostatak kvalitetne stalne krojačice pa je davala je i oglas u novinama i imala puno peripetija da nađe odgovarajuću osobu. Sada je takvu krojačicu našla i već tri godine traje njihova saradnja. Ima već toliko poverenja u nju, da više ni ne pregleda sve što ona uradi, jer je vrlo pouzdana i odgovorna. Novi problem je nastao što jedna krojačica više ne može da postigne sve poružbine, jer je posao u međuvremenu lepo krenuo. Bojana ima gomilu novih ideja, novih krojeva, ali to iziskuje i još vremena. Nova ideja je da kreira kape, dečije kape za proleće i jesen, za prelazni period i to od žerseja. Za taj deo posla je uposlila novu krojačicu koja će raditi samo to. To je nešto lakši posao od onog standardnog, jer tu nema previše kreativnosti niti umetničkog dela.
Voli svoj posao, ali je jako nervira potcenjivački stav prema kreatorima, jer ljudi nekako više cene taj finalni deo posla, šivenje i krojenje, a osnovnu ideju, crtanje i osmišljavanje, dizajniranje, ostavljaju sa strane, kao da to nije baš neka velika veština i zato podseća da bez dobrog kroja niko ne može sašiti dobar proizvod. Kod nas je posao dizajnera, generalno, strašno potcenjen.
Kao najveći problem u Srbiji što se tiče plasiranja njenih proizvoda Bojana navodi prazne novčanike i odgovorno tvrdi, da su ljudi bolje platežne moći, na osnovu interesovanja za njene artikle mogla bi da proda mnogo više. Interesovanje je ovih dana toliko da ponekad za kompjuterom presedi i do 15 sati dnevno i odgovara na poruke i porudžbine i nema vremena nizašta drugo.
Asortiman njenih proizvoda je prilično bogat i to se ljudima sviđa. U ponudi se nalaze portikle, marame, kape, šalovi, novčanici, futrole za mobilne telefone, nekoliko vrsta tašni, nesesera…Ima bar dvadesetak različitih proizvoda u katalogu. I dalje radi garderobu po porudžbini. U poslednje vreme nije okrenuta samo dečijim stvarima, već ima i proizvoda za odrasle, pa kaže da joj asortiman podeljen, otprilike pola-pola. U šali kaže da su i ti proizvodi za odrasle, ustvari za veliku decu, jer su veselijeg karaktera, šarenijeg dezena i boja. Jedino u tamnijim bojama radi zimske šalove, crne i sive. Trenutno su asesoari ti koji nose glavni deo njenog posla, a garderobu radi samo po porudžbini.
Bojana kaže da je, iz njenog iskustva, predrasuda da ljudi u Srbiji ne gledaju mnogo kad troše na decu. Kaže da je upravo suprotno i da se vrlo štedi kada deci treba nešto kupiti. Ne gleda se na kvalitet, nego samo da se prođe što jeftinije. Za bebe se još i ne razmišlja baš pošto je šta, ali čim malo deca odrastu itekako se gleda svaki dinar i „second hand“ je najbolja varijanta. Ne krivi ih jer je teška situacija i zato ne prodaje puno dečije garderobe.
Iako je rođena Novosađanka i nikad se nije osećala inferiorno zato što nije iz Beograda, mora da prizna da je u Srbiji jedino Beograd metropola i da se Beograđani tako i ponašaju. Na kraju krajeva, najviše para i jeste u glavnom gradu. Novi Sad je „uniformisan“, a Beograđani razmišljaju na drugačiji način. Tamo je „in“ biti drugačiji. Napominje da skoro 80 % svojih proizvoda proda „preko Dunava“ i to joj je argument da tako razmišlja. I dalje većinu toga prodaje preko interneta, a neke nove ideje koje tamo predstavi ne počinje da proizvodi dok se ne javi više ljudi da im se tako nešto sviđa i da poruče. Kad proda desetak komada nečega onda to postaje stalni artikal i uvrštava ga u katalog i postoji mogućnost da se naruči. Dosta kupaca ju je pitalo da li je to što ona radi – unikat. Njen odgovor je da se trudi da sve što radi bude unikat, utoliko što čini sve da se već druga narudžbina istog proizvoda razlikuje u kroju, dezenu, materijalu, veličini… Često se desi da sama nagovara mušterije da naruče nešto drugačije od viđenog kako bi samo ona imala takav proizvod i navodi da je sretnije kad pravi nešto slično, ali ne isto.
Materijale nabavlja isključivo preko interneta. Svaki proizvod traži određen materijal i dezen, pa mora dobro da odmeri i odvaže od koga će i šta naručiti. Cene materijala su velike, ali pošto traži kvalitet ne želi da se spušta ispod nekog svog nivoa i da štedi na materijalima. Neki materijali su čak skuplji, jer ih je potpisao neki poznati dizajner i dugo nije znala zašto su neki skuplji od rugih, iako izgledaju gotovo isto i kvalitet im je identičan. Njihov potpis diže cenu i to ide do nivoa koji mi ne možemo ni da odsanjamo. Kod nas su, po njenim rečima, cene spuštene do krajnjih granica i to je zasluga „Kineza“. Kaže da su oni doneli samo propast i za našu industriju i za našu trgovinu. Kvalitet njihovih proizvoda je ispod svakog nivoa, ali kad naš čovek koji je bez para vidi cenu, potrčaće da kupi i to „đubre“ da bi imao neki privid „kupovine“. To što će isti taj proizvod kupiti još pet puta jer će se raspasti ili pokvariti, pa će ga na kraju izaći mnogo više nego da je kupio nešto kvaliteno, o tome ne razmišlja. To je „sindrom potrošačkog društva“.
Mnogi smatraju da za ručni rad i nije potrebna neka naročita veština i naročito znanje. Takvima odgovara da sami naprave ako misle da je lako. Ima komentara i da su neki njeni proizvodi preskupi i da ne vrede tih para koje je ona odredila za cenu, ali opet, malo u šali kaže : „Ako im je moja roba zapala za oko, znači da im se sviđa“. Primećuje da su njeni kupci vrlo pismeni, pristojni i jako fini u ophođenju prema njoj, bar preko interneta. Čini joj se da njeni proizvodi privlače ljude koji imaju malo više ukusa, koji znaju šta hoće.
Kaže da bi volela da ima i veći tim ljudi pored sebe, ali to jednostavno, još ne može da priušti, jer zarada još nije na takvom nivou, ali je optimista i razmišlja u tom pravcu. Ipak, zadovoljna je, jer je sam svoj gazda i nema nikog iza sebe, nekog šefa ili direktora koji će je kinjiti ili se derati na nju. Svima govori isto, da bednu platu kakva je uobičajena u Srbiji, pa i više od toga može svako zaraditi i sam. Najvažnije je imati pravu ideju i ispitati tržište, jer je, zaista, prevelika ponuda. Treba, naravno, imati i sreće da se neke kockice poslože. Neki proizvodi bez obzira koliko su lepi, kvalitetni, kreativni su ili preskupi ili demode i to otežava prodaju. Na kraju, ohrabruje sve koji imaju ideja, volje i hrabrosti da pokušaju da urade nešto novo i promene svoj život, da to i urade.
Za dalje informacije možete posetiti Bojaninu fejsbuk stranicu : https://www.facebook.com/KCMHbrend/about/
ili prodajna mesta : 1. NS: Unikatni kutak, trg Mladenaca 6 (SAMO proizvodi za odrasle !!!) 2. NS: Bul.Oslobodjenja (iza Simpa) – otvoreno samo po prethodnom dogovoru (svi proizvodi)
Sve informacije mozete dobiti na 064-234-0-696
Oboj me u šareno – Bojana Kokar Ime joj je Bojana Kokar. Živi i radi u Novom Sadu. Kako u šali kaže, ima manje od 40, a više od 35 godina.
