xFadedTearx

Maglovito. Maglovito neko vreme. Gde god mali čovek da se nađe, oseti patnju, vidi lomljene kosti, duše prazne, snove napuštene. O veliki Tvorče! Pa zar u kavezu srca da vrvi oluja, da poslednji brod nade potopiti želi...Od plamena radosti, samo će sivi pepeo po travi leteti, dok se i on sa rosom ne vrati u crnu zemlju. U Crnu zemlju. Šta to vidar na ovom svetu ne vidi, gde li učitelj greši, pa tako silno naše kosti bole, pa tako teško mali čovek diše? Suze će naše u rosu, pepeo će naš sa njom. Pa zar za to da živim, o Oče? Da gledam drobljenje mučeničkih kostiju dok krst nose? Da mi pred krvavim očima skrnavljenje presvetih majki i još svetije dece postavljaš? Da za milost preklinju i mole da im uzmeš ono što si im sa plodonosnom ljubavlju darovao? Život. Eto šta rade lica jedna sa drugim. Eto gde je ljudski pepeo. Ipak, voljeni Tvorče, na kolena ću lako, a ti krvavu tu rosu sa mojih očiju skini, za žrtvu me uzmi, ka tvome sinu ću više ići, te njome duše naše teške umij, da bar u sudnji čas na ovoj kugli sa lakoćom dah poslednji uzmemo, i čisti zrak svetlosti kroz atom naše smrtničke prašine ugledamo. O kakve li boli. Kakve li lepote.