Nada je san budnih.

Probudi mi um

dok sivilo luta u nama

pred ramom bez slike

nekad stajaćeš sama

i videćeš nas

a to su lucidni snovi ` bez boli

na pragu u sobi

na korak da voliš

sebe.

Kao da je bilo nekad ` ne sad

kada sneli smo bezdan

u besanoj noći bez nas.

Kao da je prošlo pola veka

kako budi me 'D-Moll'

koji pored mene pevaš ~

Onako lepa i vedra

mada.. jedva da se sećam

tog vetra u nedra što lomi jedra.

Sumorno jutro

vetar ` kišna magla

zvuk talasa uz stene i dokove

tvoja su pisma danas samo amalgam

kao u satenu sevdah

što ti klizi niz bokove ~

dok svojim prstima mi nanosiš sprud

kako kad dotaknem dno - osetim bol

mada nikada mulj.

Tamo bih spoznao sede

sve bore i pege što na koži se gnezde

tamo bih video tebe - video nas

mada nikada sebe.

što često obara zvezde

taj nemir 'pastelnih boja'

baš uvek te zove

ali nudi mi sebe

dok se sliva bez greške

na crno platno

tu u moje snove.

Zurim u nedogled

kroz sve te zrake tišine

dođi - zapleši

sa tugom dok lije

uz nepoznat akord

što obriše sumnju

da danas sam gori

da danas me..

nije.

Saplićem se

u periferiji grada

mada

u snovima sunce

nikada ne zalazi

tiho čuju se talasi

uvek me uspava nada

da mirna je luka

gde se ona nalazi.

Nije sve tako crno

u koje se zaljubim

to je ta jednostavnost

koju zavolim.

Nisi ti toliko slična meni.