MATF Priče

Moje ime je Vladimir Kuzmanović i student sam doktorskih studija na Matematičkom fakultetu u Beogradu na modulu Informatika. Osnovne i master studije sam završio na Matematičkom fakultetu na modulu Matematika, smer Računarstvo i informatika. Trenutno radim kao saradnik u nastavi na Katedri za računarstvo Matematičkog fakulteta i držim vežbe iz Operativnih sistema, Obrazovnog softvera i praktikume iz Programiranja 2.

Od malena, brojevi su me intrigirali. Dok se u vrtiću većina druge deca neumorno zabavljala pesmicama i igricama, meni su mnogo interesantniji bili brojevi, veze među njima, kako dva broja mogu da se kombinuju da bi se dobio treći, matematičke operacije i pravila koja postoje... Svako novo saznanje i otkriće samo su dalje terali moju radoznalost da postavlja nova pitanja i smišlja nove korake koji vode do tačnog odgovora. Srećom, imao sam vrlo zainteresovane i sposobne vaspitačice koje su se trudile da razvijaju i gaje naša pojedinačna interesovanja i na taj način nas nauče da volimo znanje i učenje i tako nas pripreme za izazove koji tek slede u daljem školovanju.

Dalje školovanje i saznavanje o novim matematičkim pojmovima i konceptima, samo su produbljivali moje interesovanje za matematiku. Sve češćom upotrebom računara počelo je polako da me interesuje kako je moguće da gomila metala i plastike ume da uradi gotovo  sve što je jednom čoveku potrebno. Kako je moguće da jedna mašina ume da računa, pušta muziku, filmove, pokreće igrice, pristupa internetu, skenira/štampa dokumente? Gde je tu veza između svih tih naizgled nepovezanih aktivnosti, šta ih spaja i na koji način? Prelomni trenutak se dogodio u višim razredima osnovne škole kada sam uočio da su mnoge stvari koje računar radi zapravo kombinacija raznih matematičkih operacija. Tada se moj fokus pomerio sa čiste matematike na interesovanje za onim šta se krije iza računara, tj. računarstvom.

Tokom srednje škole, postepeno sam se zainteresovao za hardver i arhitekturu računara, tj. počelo je da me zanima koje su to zakonitosti i pravila dizajna koje jedna mašina mora da zadovoljava da bi umela da izvršava neki program.  Upoznavanjem programskih jezika, pored hardvera sve više je počelo da me zanima kako se problemi rešavaju pravilno i šta je to što odvaja dobro rešenje od lošeg. Vrlo brzo sam shvatio da su algoritmi i logički neprotivrečno razmišljanje mnogo bitniji od poznavanje gomile programskih jezika, jer onaj ko ume da misli lako će da se snađe sa novim programskim jezikom i novim okruženjem.

Naredni prelomni trenutak se dogodio na kraju srednje skole kada je trebalo da se odlučim koji ću fakultet da upišem i time izaberem svoje buduće zanimanje. Priznajem da sam se tada dvoumio između MatF-a i ETF-a, jer su i jedan i drugi fakultet imali i imaju i dalje smerove koji se bave računarstvom. Upoređujući programe studija, shvatio sam da mene uopšte ne interesuje da budem inženjer, tj. ne zanimaju me konkretna električna rešenja i fizički zakoni koji se kriju iza mikroelektronike. Shvatio sam da mene hardver zanima isključivo na konceptualnom, tj. logičkom i organizacionom nivou.  Iako mi se fokus malo promenio, matematika kao centralna oblast mog interesovanja i činjenica da su računarstvo i algoritmika pre svega matematičke discipline su me dodatno opredelili da upišem R smer na MatF-u, a ne ETF.

Nakon upisa na fakultet i početka školske godine, prvih nekoliko nedelja su bile pomalo šokantne. Brzina prelaženja gradiva, postojanje teorije iz matematike, potpuno drugačiji pristup u odnosu na sve što je do tada bilo, činjenica da fakultet nije obavezan i da me sistem neće terati da učim i da je apsolutno na meni da organizujem svoje vreme i postignem sve što se od mene traži i očekuje su me naterali da razmišljam o stvarima koje me ranije nikada nisu zanimale. Međutim, sve to pada u vodu kada ste u grupi sa motivisanim ljudima sličnih interesovanja i početno stanje šoka postepeno prelazi u zadovoljstvo koje nakon svakog novog uspeha i ispunjene obaveze postaje sve veće i izraženije.

Da nije sve tako ruzičasto dokazala mi je povreda kolena koju sam doživeo nekoliko dana pred početak januarskog ispitnog roka u prvoj godini studija. Zbog povrede sam morao da preskočim dobar deo predispitnih obaveza i ceo ispitni rok. Karakter mi nije defetistički, pa me je ova nesrećna okolnost samo dalje motivisala da probam da očistim godinu što je moguće brže i u tome sam uspeo.  Činjenica da sam uspeo i pored povrede da očistim godinu u predviđenom roku je u meni stvorila stav da mogu da uradim sve što želim, da ne postoji nerešiv problem i da su odlučujući faktori moj rad i trud. Nakon prve godine, sve ostalo što je usledilo je bilo nekako prirodno i nije mi padalo teško, iako je zahtevalo ozbiljan rad.

Pored redovnih studentskih obaveza tokom fakulteta, postepeno su počela da mi se otvaraju vrata profesionalnog sveta. Moram da priznam da sam imao dileme da li posedujem dovoljno praktičnog znanja za bezbrižan ulazak u profesionalne vode, ali već na prvom projektu sumnja je nestala. Lako i brzo, gotovo neosetno, sam ispunio sve zahteve koji su bili ispred mene, iako sam radio na platformi koju nikad pre u životu nisam video.

Iako sam uslovno rečeno pobegao od hardvera, dobijanjem prvog ozbiljnog posla, usko sam bio vezan za isti. Proces tranzicije sa operativnog sistema na prihvatanja programiranja na hardveru, nije bio nimalo težak zahvaljujući odličnom poznavanju hardvera na konceptualnom nivou koji mi je MatF pružio. Upoznavanjem različitih arhitektura računara i pisanjem najrazličitijih softvera za njih, operativni sistemi i sistemi u realnom vremenu su postepeno postali moja centralna oblast interesovanja. Na kraju, ipak se ispostavilo da važi pravilo “Nikad ne reci nikad”.

Razmenom iskustava sa kolegama različitih struka sa kojima sam radio, shvatio sam šta je to što odvaja kadar sa Matematičkog fakulteta od ostalih. Pre svega to su disciplina i kultura razmišljanja koju svi usvojimo izučavajući matematiku i algoritme. Snažna matematička i algoritamska podloga, razvijeno analitičko i logičko razmišljanje, kao i odlično poznavanje bazičnih programerskih veština nam omogućavaju da se lako i brzo snađemo u novim okolnostima i da se brzo izdvojimo kao izuzetno sposoban i cenjen kadar u svakom timu.

Pred odbranu master rada, raspisan je konkurs za saradnička mesta na fakultetu i odlučio sam da probam da se prijavim, pa šta bude. Izabran sam na konkursu i našao sam, se u do tada, za mene nepoznatoj ulozi na fakultetu. Nisam više samo student, već i deo nastavnog kadra. Posao nastavnika na fakultetu je izuzetno lep i donosi veliko zadovoljstvo samo spoznajom da prenosite svoje znanje i iskustvo drugima koji su tu da vas pažljivo slušaju i nauče nešto od vas. Sa tim u vezi, moram da se zahvalim studentima koji su me svojim pitanjima stalno terali i motivisali da radim na sebi i da se usavršavam i na taj način iz časa u čas podizali kvalitet nastave. Posebnu zahvalnost dugujem i svim kolegama na katedri koji su mi pomogli da se brzo i lako uključim u nastavni proces i svojim savetima doprineli da budem mnogo bolji nastavnik nego što sam ikada mislio da ću biti.

Зовем се Уна Станковић, рођена сам и живим у Београду и тренутно сам студент мастер студија на смеру Информатика. Завршила сам Девету гимназију „Михаило Петровић Алас“ на Новом Београду, друштвено-језички смер. Моја одлука да упишем овај смер била је доста неуобичајена за многе моје другаре који су махом уписивали Правни, Филолошки, Економски, Политичке науке и ФОН. Упркос великом интересовању за друштвене науке, одлучила сам да то не буде правац у коме ја желим да наставим своје образовање и да желим да се бавим нечим за мене много динамичнијим и нечим што сам одувек налазила интересантним и сматрала добрим начином за изражавање креативности – рачунарима.

Одлуку о факултету сам донела на наговор моје наставнице из средње школе која је завршила наш факултет и која је била веома упорна у томе да ме наговори да га упишем, што је се испоставило као права одлука. Међутим, одабир смера је био доста тежи. Као вероватно и већина бруцоша доста сам времена провела у истраживању и покушајима да схватим фамозну разлику између „И“ и „Р“ смера (разлика је у односу математике и практичне наставе, на Р смеру је већи акценат на математици, док је на И смеру на практичним аспектима). Посећивала сам доста дискусија на интернету, форуме (чак и некадашњи Матф форум који нажалост више не постоји), програме студија рачунарства на највећим светским универзитетима, па чак и ПР-а факултета Сању Косановић, коју сам у једном периоду посећивала скоро сваке недеље са питањима. Након свег тог „темељног“ истраживања одлучила сам да је „И“ смер прави смер за мене : модеран, нов, рађен по узорима на угледне иностране универзитете, са пуно практичног рада. Поред тога што је смер трајао три године (сада траје четири!) нисам заиста могла да нађем неке објективне замерке које би ме одговориле од моје одлуке. За пријемни сам се спремала од октобра и без проблема сам уписала на буџет.

Први дан факултета смо имали у Јагићевој улици, на Црвеном крсту,  и први сусрет са неком озбиљнијом математиком од средњошколске - Дискретним структурама, а потом и са предметом који никог не оставља равнодушним Програмирањем 1. Професори нису свесни моћи коју имају у својим рукама, има пуно оних који нису свесни чињенице да су они ту не само да нас нечему науче, испитују кад треба и дају нам оцене, већ да су они ту да нас инспиришу. Што је неколицина њих веома успешно обавила!

Атмосфера на предавањима је углавном била врло пријатна,управо због рада у малим групама, јер нико није у обавези да буде ту, већ долазе само они који желе да чују предавање, науче и олакшају себи посао који морају да одраде сами код куће. Професори су веома стручни и добри познаваоци материје и увек спремни да одговоре на питања или уђу у дискусију о некој теми. Што се „И“ смера тиче, наша предавања и вежбе се углавном одржавају у Јагићевој улици. Заправо смо тамо толико времена проводили у првој и другој години да сам почела да је посматрам као другу кућу. То је мала зграда са двориштем, која има само четири учионице које су лепо опремљене, имају нове рачунаре, чисте, уредне и испред којих се налазе велики ходници. Вежбе су практична настава која се за рачунарске предмете изводи на рачунарима, а за математичке на папиру у виду 2 часа недељно по предмету у прве две године и три часа недељно по предмету у друге две године студија (предавања су обратно). Групе за вежбе су сразмерне броју рачунара у рачунарским учионицама, а могућ је рад и на сопственим лаптоповима (исти принцип важи и за полагање испита).

Прва година је заиста била најтежа, навикавање на нове предмете, професоре, систем рада, појмове који сада звуче смешно и свакодневно, а тада су били застрашујући (колоквијум, асистент, испитни рок,...). Управо ти асистенти су пружили највише помоћи, на бројним консултацијама које су увек били спремни да одрже (и хвала им!), а управо ти колоквијуми и испити су задавали највише главобоља. Веома ми се свидео однос већине асистената и професора на факултету према студентима, скоро сви са којима сам се сусрела су били веома љубазни, отворени, спремни да помогну и, најважније, односили су се нормално према студентима. Поносна сам што сам за разлику од већине мојих другара могла да се похвалим да код нас на факултету и смеру ниси само број у индексу, као што је то на многима. Ипак, није све тако сјајно. Пракса која постоји код нас на факултету која се тиче непоправљивих елиминационих колоквијума није нешто што се мени допада, јер сматрам да свако треба да добије прилику да научи и да свакоме некад није дан. Осим тога, могли бисмо имати нешто већи размак између испита/рокова, како би све то било мање стресно.

У првој години (мада нису се много ствари промениле у наредне две) највише сам времена провела у читаоници у којој сам вечито радила „неке математике“. Ипак, требало је надокнадити године и године математике које су, како се мени тад чинило, други били испред мене. Некако је већина колега већ била упозната са доста појмова који су се мени чинили као са друге планете. Наравно, временом и уз пуно труда сам успела да савладам све, али за рачунарске предмете ми је, нажалост, остајало много мање времена него што сам се надала да ћу имати. У првој години се већином обрађују основе математике и рачунарства које је важно добро савладати ради каснијег напретка. Све што се ради у првој години даје добру базу и неопходно је за касније предмете. Свакако су услов за буџет и да ли ће се очистити година на време фактори који неминовно утичу на ниво стреса. Срећом, на нашем факултету је довољно дати услов за буџет (48 ЕСПБ) и то је то, нема ранг листи.

Друга година на нашем смеру се сматра за најлакшу, вероватно не толико због предмета, који нису лакши, већ како сам касније тек схватила из два разлога: нисмо прва година и нисмо трећа година. У првој години се сви осећамо изгубљено, а у трећој години смо сви у паници да дамо све предмете на време. У другој години сам постала волонтер факултета. Група од нас неколико је провела предивне дане промовишући факултет и радове студената на различитим локацијама (средње школе, СКЦ, Ада фест, Ноћ истраживача, Фестивал науке, Панчево, Чачак,...). Најфасцинантније ми је било колико људи није знало да „И“ смер уопште постоји и колико би се заинтересовали када бисмо им објаснили какав је смер и програм. У том периоду сам почела да пишем и за Бином, факултетски часопис.

У трећој години сам прошла „кроз све“, ништа ме не може изненадити и некако сам схватила како да учим, радим и, најважније, управљам временом. Осећај, који ме од онда не напушта, је као када читате крими роман и онда се ствари компликују и компликују и постаје све замршеније док не дођете до разрешења злочина и онда све дође на своје место. Тако је трећа година била година сазревања и схватања како ствари заправо функционишу. Врло су занимљиви били и стручни курсеви које смо имали прилику да слушамо. Први је био курс из примењене биоинформатике који је држала компанија Seven Bridges, а други курс из .Net-а смо слушали у Мајкрософтовом развојном центру у Београду, што је стварно било посебно искуство.

Сада кад сам завршила основне студије слободно могу да кажем да је „И“ смер дефинитивно био прави избор и сигурно бих га поново уписала, програм је стварно добар и постаје све бољи захваљујући напорима Катедре за рачунарство који раде на томе да нам представе на што модернији начин технологије данашњице. Посебно бих напоменула сарадњу са многобројним компанијама које су чести гости на семинарима катедре, на којима нас упознају са својим радом, плановима и токовима којима се креће индустрија која је код нас у све већем развоју.

Moje ime je Nemanja Mićović i trenutno sam na master studijama informatike, a od ove školske godine radim kao saradnik u nastavi na Katedri za računarstvo i informatiku na Matematičkom fakultetu. Ove školske godine, držim nastavu na kursevima Programiranje 1 i Objektno orijentisano programiranje. Tokom časova sam upoznao naše studente iz drugog ugla, i iskoristio bih ovu priliku da ih pohvalim i pozdravim, ali ne previše, da mi slučajno ne popuste sa učenjem i disciplinom! :)

Osnovne studije na Matematičkom fakultetu sam upisao 2013. godine i od tada se nijednom nisam osvrnuo. Vreme koje je prošlo od početka studija bilo je ispunjeno fantastičnim predavanjima, divnim ljudima i vrlo izazovnim problemima koji su me vodili ka novim znanjima i zaključcima.

Došavši na studije želeo sam da naučim sve o programiranju, ali fakultet mi je pokazao da je programiranje samo jedan od jezika kojima možemo iskazati naše ideje i znanje. Zaista jesam naučio puno, ali ono najbolje što sam stekao jesu razmišljanje i strpljenje. Na studijama mi se posebno svidelo što sam imao priliku da programiranju pristupim iz različitih uglova, počevši od formalizama poput lambda računa i UR mašina preko najpoznatijih tehnologija i jezika poput jezika C, C++, JavaScript-a, PHP-a i Jave, pa sve do egzotičnih poput Prologa, Haskella i x86 asemblera. Kada sam počeo da se bavim programiranjem mogao sam samo da sanjam razumevanje toga kako kompilator radi, a pred kraj osnovnih studija sam ga napravio sa osmehom na licu.

Završivši osnovne studije shvatio sam da moj put tek počinje, a da mi je fakultet sve ove godine pokazivao kako putovati, na šta obratiti pažnju, i dao mi mapu na kojoj su samo grubo narctani kontinenti, a meni ostavio zadatak da je sam popunim. To je glavni razlog zbog kojeg bih bilo kome koga interesuje matematika ili računarstvo preporučio da upiše naš fakultet. Znanje koje se ovde stiče je vanvremensko i ako se dovoljno posvetite studijama promenićete i pogled na svet oko sebe. Da li ste se ikada zapitali zašto pčele prave saće u obliku šestouglova?

U detinjstvu su me fascinirali roboti iz knjiga i filmova koji mogu samostalno da donose odluke, pomažu i razgovaraju sa ljudima. Ta fascinacija još iz detinjstva, na studijama me je usmerila ka oblasti veštačke inteligencije. Kasnije tokom studija, slušajući pomenuti kurs kod prof. dr Predraga Janičića, konačno sam doneo odluku u kojem smeru će ići moje dalje studije. Prirodno, otkrivši šta je mašinsko učenje i čime se bavi, u meni se probudilo beskonačno radoznalo dete koje bi isprobalo svaki taster, otvorilo svaku kutiju i sasvim neočekivano, mašinsko učenje trenutno predstavlja oblast mog strastvenog naučnog interesovanja.

Trenutno se sa još nekoliko kolega bavim rukovođenjem studentske sekcije za programiranje koja za cilj ima da studente ohrabri da rade na projektima, ispolje svoje ideje ali i da im pruži priliku da slušaju o temama koje nekada nije moguće stići obraditi na redovnim časovima nastave. Na primer, profilisanje koda, korišćenje debagera, ilustracije raznih biblioteka, alata, jezika i slično. Neki od studenata koji učestvuju u sekciji razvijaju i veb aplikaciju koja će uskoro postati javno dostupna na vebu, pa će o svemu ovome postojati i više informacija. Želimo omogućiti da video snimci naših predavanja budu javno dostupni na veb strani sekcije za slučaj da je neko zainteresovan za obrađenu temu, a nije u mogućnosti da stigne na samo predavanje. Do sada smo imali dva predavanja koja su se bavila temama kao što su Računarska grafika na veb-u i kratak uvod o korišćenju računara iz komandne linije. Ukoliko ste zainteresovani za sekciju ohrabrio bih vas da me kontaktirate mejlom i da nam se priključite.

Dragim kolegama bih poručio da nikada ne budu odbojni prema znanju, izgovore zaborave, a da u svakoj sitnici, rečenici (ali i formuli) pokušaju pronaći dublji suštinski smisao iz kojeg mogu izvući neki zaključak ili pouku. I za kraj, ostavio bih vas sa sledećim rečima:

   The programmers of tomorrow are the wizards of the future.    You're going to look like you have magic powers    compared to everybody else.

               Gabe Newell, jedan od osnivača i vlasnika kompanije Valve

Moje ime je Milana Kovačević i studentkinja sam treće godine smera Informatika na Matematičkom fakultetu.

Oduvek sam želela da studiram nešto usko vezano za matematiku, ali  ipak nisam htela da to bude čista, teorijska matematika. Već prvi susreti sa programiranjem tokom srednje škole su me veoma zainteresovali i naveli da upišem I smer. Smatram da sam definitivno upisala pravu stvar, jer na I smeru postoji pravi odnos matematičkih i računarskih predmeta. Ako se poredi sa drugim smerovima na Fakultetu, Analiza i ostali matematički predmeti su lakši, ali su i dovoljno zahtevni da se stekne logički način razmišljanja koji je neohodan svakom ko želi da bude dobar programer. Ovo ostavlja prostora za razvijanje programerskih veština, kako samostalno tako i kroz predmete kao što su Programiranje 1 i 2 na kojima se uči programski jezik C, Objektno-orijentisano programiranje (Java), Algoritmi i strukture podataka...

Još od prve godine najveće uživanje mi je bilo u optimizaciji programa. Uvek sam razmišljala kako bih mogla da poboljšam neki algoritam, kako da moj program bude bolji, efikasniji i tu je uvek pitanje na kraju: da li to može bolje? Volim da svoje slobodno vreme provedem kuckajući programe koji nisu striktno jedna od obaveza sa fakulteta. Rešavala sam probleme na sajtu Project Euler, učila nove programske jezike ili jednostavno implementirala neku od mnoštva ideja do kojih bih došla istražujući po internetu. Ukoliko bih imala neko pitanje u vezi sa tim stvarima, profesori i asistenti su uvek bili raspoloženi da pomognu.

Smatram da su samostalan rad i istraživanje izuzetno bitni jer fakulet pruža samo osnovu. Ipak, ne mislim da je mana Matf-a to što akcenat nije uvek na najnovijim tehnologijama. To su stvari koje se brzo menjaju a mi samo treba da budemo sposobni da im se prilagodimo. A sa dobrom osnovom to nije problem.

Moje ime je Milena Dukanac  i četvrta sam godina studija na smeru Računarstvo i informatika na Matematičkom fakultetu. Upisala sam Gimnaziju u Čačku, društveno-jezički smer sa ciljem da se pripremim za Filološki fakultet, jer sam bila veoma zainteresovana za srpski jezik i književnost. Medjutim, ubrzo sam shvatila da je moja naklonost prema prirodnim naukama mnogo veća i rešila da im se više posvetim. Položila sam prijemni na Elektrotehničkom i Matematičkom fakultetu i, iskrena da budem, nisam bila potpuno sigurna da li sam donela pravu odluku izabravši naš fakultet.

Prva godina je bila izuzetno naporna i teška. Bilo je i suza i pomisli “ovo nije za mene, ovo je preveliki zalogaj, vratiću se kući”, ali sam rešila da dam svoj maksimum i ne odustajem nipošto, jer nisam navikla na poraz. Naravno, trud se isplatio i prvu godinu sam završila vrlo uspešno. Kada sam malo sredila misli i posavetovala se sa profesorima koji su mi držali Programiranje 1 i Programiranje 2, kao i sa studentima sa smera Racunarstvo i informatika, odlučila sam da promenim smer. Naime, na upisu sam odabrala  Primenjenu matematiku i ne znajuci tačno o čemu je reč, a nakon prve godine se prebacila na R smer i za sada se nisam pokajala. Shvatila sam da je računarstvo najprimenjenija matematika i da gotovo svi programerski predmeti imaju veoma jaku matematičku osnovu.

Ne znam da li je sreća, slučajnost ili nesto treće, ali kolege sa kojima se družim na fakultetu su zaista dobri ljudi i vreme provedeno sa njima  je u mnogome olakšalo i ulepšalo moje studiranje. Uopšte nisu zavidni, svako želi da pomogne, da pozajmi svesku za kopiranje, da podeli svoj kod i ideju za rešenje zadatka. Na pauzama se ne govori samo o fakultetu i učenju, vec i o svakodnevnici, a vrlo često to vreme iskoristimo i za neku društvenu igru. Sigurna sam da ćemo druženje nastaviti i nakon završetka fakulteta.

Zaposleni na našoj katedri su veoma pristupačni i predusretljivi. Redovno odgovaraju na mejlove i redovno održavaju konsultacije. Većina profesora i asistenata radi  sa neverovatnim entuzijazmom i željom da znanje koje su stekli uspesno prenesu. Takodje, pojednici nadju vremena i ne ustručavaju se da nas nauče i stvarima koje nisu pročitali iz knjiga. Naime, sećam se perioda kada su poplave napravile ogromnu štetu mnogim žiteljima Srbije i kada su mnogi studenti bili sprečeni da dolaze na fakultet i polažu razne testove i kolokvijume. Tadašnji asistent, a sada profesor, umesto vežbi iz Programiranja 2, održao nam  je životnu lekciju i pozvao nas da volontiramo i pomognemo ugroženima na bilo koji nacin, ističući da je to mnogo važnije od bilo kog testa.

Katedra za računarstvo i informatiku u toku godine organizuje mnogobrojna stručna predavanja koja nam pomažu da odlučimo šta je ono čime bismo se bavili kada završimo fakultet, kao i u kojoj firmi da konkurišemo, prvo za praksu, a zatim i za posao. To je veoma značajno, jer su, konkretno meni,a verujem i mnogim drugima, ta predavanja davala vetar u ledja i neku vrstu podstreka.  Takodje, organizuju se i takmičenja poput Matf  Challenge-a i Hackathon-a, gde studenti  mogu da se oprobaju u timskom radu i osvoje razne nagrade, ali i gde mogu biti primećeni od strane firmi koje su sponzori.

Sasvim slučajno i neočekivano, koleginica  je pozvala mene i jos dvoje kolega iz grupe da se prijavimo za slično takmičenje koje se odrzavalo vam našeg fakulteta. Svi smo prihvatili predlog, timski radili na jednom projektu, prezentovali svoj rad i od firme koja je bila glavni sponzor dobili poziv da se prijavimo na njihovu jednomesečnu letnju praksu. Prijavili smo se cim je izašao konkurs. To je bilo nezaboravno i veoma korisno iskustvo. Ohrabrila bih sve studente - kad god vam se pruži slična prilika, ne propuštajte je, jer vi to možete, vi vredite i time ćete samo dobiti. I još nešto  – svaki trud se isplati, uvek, samo treba biti strpljiv.

Moj plan je da uspešno završim četvrtu godinu, koja će, nadam se, biti malo rasterećenija, upišem master i svoje znanje primenim u medicini ili vojnoj industriji.

Моје име је Александар Вељковић и од 2015. године сам сарадник у настави на Катедри за рачунарство и информатику на Математичком факултету. Завршио сам основне и мастер студије на смеру Информатика и сада сам на докторским студијама на истом смеру. Када бих поново имао прилику да бирам факултет и смер који бих уписивао, без размишљања бих одабрао исто. 

Интересовање за рачунарство се код мене јавило доста рано, први рачунар сам добио 1999. године, и од тог тренутка више није било повратка. Све је кренуло безазлено, кроз игрице, до оног тренутка када сам почео да се питам "Како ово ради?". Занимало ме је како то струја пролажењем кроз разне мале делове на крају произведе све оно што се види на екрану. Растављао сам играчке и мале електричне уређаје, да бих видео чега ту све има и шта бих могао да искористим за неке своје "изуме". На крају би такве акције неретко доводиле до непоправљивих штета на уређајима, појаве дима и мириса нагореле пластике, али је било и занимљивих резутата. Ипак, највеће "откриће" за мене било је програмирање. Иако тада још нисам схватао како рачунар извршава програме, одушевила ме је чињеница да могу машини да кажем шта да ради. Без неких теоријских основа, кренуо сам да правим ситне програме. Нисам знао ништа о алгоритмима, али сам знао шта хоћу да направим и онда тражио и смишљао разне начине и импровизације како да натерам програм да ради оно што сам замислио. Први "употребљиви" програми које сам направио, служећи се разноликим импровизацијама, биле су апликације за такмичења RAF Challenge 2010 и RAF Challenge 2011 и обе су освојиле прва места.

Логичан след догађаја био је уписивање факултета који би ми помогао да развијам даље своја интересовања и испоставило се да је смер Информатика на Математичком факултету био прави избор за то. После ватреног крштења на пријемном испиту, уписао сам жељени смер и одисеја је почела. 

Већ на првој години студија сам почео да упознајем науку која се налази у темељима рачунарства и да попуњавам празнине у знању, разумео сам ствари које сам некада "занатски" радио. Увидео сам да за програмирање није довољно познавати синтаксу неког програмског језика, већ да иза финалног кода стоје озбиљне теорије алгоритама и математика и да је програмирање примена свега тога. Управо познавање те теоријске суштине одваја информатичара са Математичког факултета од приученог програмера, који пише код не разумејући зашто то нешто тако написано ради (или не ради) и колико је ефикасан тако написан програм. Говорим то као неко ко се некада налазио и са те стране. 

Слагао бих ако бих рекао да су студије на овом смеру лаке, али знање и начин размишљања који се овде стекну дају тежину дипломи која се на крају добија. Довољно је рећи да у мојој генерацији још на трећој години студија скоро да није било незапослених. Након завршених основних студија, годину и по дана сам, уз мастер студије, радио у индустрији, где сам на практичном примеру видео колико је знање стечено на нашем факултету опширно и применљиво. Рад у индустрији је био користан и помогао ми је да видим примене свега наученог, али је моја жеља била да се бавим науком. Одмах затим сам добио прилику да се запослим као сарадник у настави на Катедри за рачунарство и информатику и жеља ми је да млађим колегама пренесем знање које ће им бити неопходно у даљој каријери и помогнем им да препознају праве чари информатике. Током студија, пролазио сам кроз разне курсеве и различите рачунарске области. Ипак, област која ме је највише заинтересовала и за коју сам се определио за даљи научни рад је биоинформатика, која се све више развија на Математичком факултету и изучава на неколико курсева. На разумљиво је питање "Какве везе има информатика са биологијом?" можемо да одговоримо да је и ДНК један велики програм. Сама помисао да рачунарским ресурсима, применом алгоритама, данас можемо да утичемо на квалитет живота и схватамо елементе живота на најнижем нивоу је заиста фасцинантна.

Moje ime je Kristina Gavrilović i student sam četvrte godine Matematičkog fakulteta, smer računarstvo i informatika.

Ljubav prema matematici se kod mene pojavila u prvoj godini srednje skole. Uvek sam se interesovala za jezike, a motiv da naučim matematiku bio je da dokažem svom profesoru matematike I sebi da ja to mogu. Mislila sam da će moj nastavak školovanja biti na Filološkom fakultetu. Onda sam shvatila šta je zapravo smisao matematike, matematika me naučila da razmišljam. Shvatila sam smisao prve rečenice koju sam kasnije pročitala na fakultetu, „Matematika nije bauk, bauk je u neznanju“.

Računarstvo takodje nije bio moj prvi izbor. Upisala sam fakultet na smeru Statistika, finansijska i aktuarska matematika. A onda mi se u prvoj godini od svih predmeta najviše dopalo programiranje. Dok sam druge ispite spremala zato što moram, programiranje je za mene predstavljalo igru i neku vrstu istraživanja. Javila mi se želja da učim i otkrivam nove stvari i van gradiva koje obrađujemo na fakultetu. Ti trenuci su uticali na mene da donesem odluku i prebacim se na računarstvo i nisam zažalila.

Naredne godine na fakultetu su mi potvrdile da je moja odluka bila ispravna. Računarski predmeti koji pokrivaju veliki broj oblasti omogućili su mi da proširim svoja znanja kao i da steknem utisak čime bih se konkretno bavila kasnije. Takođe, profesori i asistenti na fakultetu uvek su tu za svaku vrstu pomoći, konsultacija i saradnje sa studentima, čime mi je spremanje ispita i učenje znatno olakšano. Četvrta godina na našem smeru je navise oslobođena „čisto matematičkih“ predmeta, većina predmeta koje slušamo su stručni, vezani baš za programiranje zbog čega smatram da će ova godina biti najzanimljivija i najizazovnija.

Zahvaljujući saradnji fakulteta sa raznim IT kompanijama imala sam prilike da učestvujem i volontiram na takmičenjima iz programiranja a zatim i da odradim stručnu praksu u jednoj firmi, čime sam upotpunila gradivo naučeno na fakultetu. Mislim da je to bio dobar načinn da izrazim svoju kreativnost i da iznova nešto učim.

Zovem se Nevena Ćirić i trenutno završavam treću godinu studija na Matematičkom fakultetu, smer Računarstvo i informatika.

Moj put od matematike do programiranja dogodio se sasvim slučajno, kada sam prilikom pisanja prijave za programe u Istraživačkoj stanici Petnica pored prve želje "Matematika" dodala i drugu "Elektronika i računarstvo". Igrom slučaja, pozvana sam na seminar elektronike i računarstva. S ubeđenjem da sam dobila utešnu nagradu, otišla sam u Petnicu bez ikakvih očekivanja i entuzijazma. Međutim, kao što se da pretpostaviti, tih desetak dana provedenih tamo doveli su do prekretnice u mom životu.

Nedugo zatim dolazi period polaganja prijemnih ispita, gde je izbor pao na Matematički ili Elektrotehnički fakultet. Ovog puta sam se svojski potrudila da ne završim sa utešnom nagradom, i tako je i bilo.

Prvi dani na Matematičkom fakultetu su mi, kao studentu koji ne dolazi iz neke specijalizovane gimnazije za matematiku ili računarstvo, bili dosta teški ali u isto vreme neverovatno zanimljivi i izazovni. Svaki izazov (test, kolokvijum ili ispit) nisam shvatala olako i uz malo više truda i upornosti savladavala uspešno.

Od prethodne godine Studentska organizacija Matematickog fakulteta organizuje projekat pod nazivom "Student mentor", gde najbolji studenti starijih godina pomažu brucošima u obliku konsultacija. Sećajući se svih poteškoća i nedoumica koje sam imala kao brucoš, smatram da je ovaj projekat jako koristan i da umnogome olakšavaju brucošima da se prilagode.

Takođe, tu su i kolege iz grupe koji su uvek spremni da pomognu. Da li zato što su druželjubivi ili zato što svi delimo istu "muku", moje kolege su uvek bili tu da me saslušaju i prodiskutuju o problemu. Svaka pauza izmedju predavanja nam je bila kratka da ispričamo jedni drugima sve što smo hteli, tako da smo druženja nastavljali i van fakulteta. Važili smo za najdruželjubiviju grupu na godini!

U drugoj i trećoj godini se polako razdvajamo po smerovima i počinjemo sa slušanjem stručnih predmeta. I tako kada taman mislite da ste prebrinuli matematičke predmete, koje budući programeri ponekad smatraju nepotrebnim, dolaze programerski predmeti koji imaju jaku teorijsku matematičku osnovu. Tada nam način razmišljanja i pristupa problemu, koji se razvio učenjem matematičkih predmeta, olakšava da savladamo problematiku.

Profesori na Matematičkom fakultetu, a pogotovu na katedri za Računarstvo i informatiku, su pravi zaljubljenici u nauku. Svako predavanje je priča za sebe, ispunjeno entuzijazmom i dinamičnošću koje prenose i na studente. Putem raznih projekata podstiču nas da proširimo znanja iz oblasti koje se rade na kursu i daju mogućnost da se oprobamo u timskom radu. Takođe, tu su i brojna gostujuća stručna predavanja koja se održavaju skoro svake nedelje na fakultetu, u saradnji sa vodećim IT kompanijama.

Moje ime je Mirko Stojadinović i trenutno završavam doktorske studije na smeru Informatika na Matematičkom fakultetu. Osnovne studije sam završio na Matematičkom fakultetu 2009. godine, na smeru Računarstvo i informatika, a od 2009. do 2016. godine sam radio kao saradnik u nastavi i asistent na katedri za računarstvo i informatiku. Od početka 2016. godine sam zaposlen kao softverski inženjer u kompaniji Microsoft Development Center Serbia (MDCS).

Tokom studiranja na Matematičkom fakultetu, stekao sam vrlo temeljno znanje iz matematike i računarstva. Mislim da je to i glavna prednost ovog fakulteta u odnosu na mnoge druge: akcenat je i na razvoju logike razmišljanja a ne samo na savladavanju najnovijih tehnologija, koje se brzo menjaju i zastarevaju. Zahvaljujući dobro razvijenoj logici programiranja, svršeni studenti Matematičkog fakulteta se lako prilagođavaju raznoraznim pozicijama i na duže staze imaju značajnu prednost u odnosu na one koji tu logiku nisu dovoljno razvili.

Razvoj informatike u svetu poslednjih decenija je doprineo da posao softverskih inženjera postane jedan od najplaćenijih i najpoželjnijih. I Srbija prati ovaj razvoj, a dobro obrazovani ljudi u ovoj oblasti bez problema nalaze angažovanje u mnogobrojnim IT kompanijama. Matematički fakultet je prethodnih godina intenzivno radio na razvoju svojih programa i unapređenju kvaliteta nastave i stoga bez sumnje predstavlja jednu od vodećih institucija za razvoj informatičkog kadra u Srbiji.

Tokom poslednjih 6 meseci radim u kompaniji MDCS. Radim na praktičnim programerskim problemima, što je i vrsta posla kojim će se baviti najveći broj svršenih studenata informatike. Iako se najveći deo radnog dana provede za računarom, posao programiranja je vrlo dinamičan i zanimljiv. Postoji puno timskog rada i intenzivne saradnje sa kolegama, svakodnevno se stiču nova znanja i unapređuje sposobnost razmšljanja.

Moje ime je Aleksandra Simić i radim kao saradnik u nastavi na Katedri za računarstvo i informatiku. Osnovne i master studije sam završila na smeru Informatika. Trenutno držim vežbe iz predmeta Programiranje 1, Programiranje 2, Metodika nastave računarstva A i Metodika nastave računarstva B. Kako mi je ovo prva godina rada na fakutetu, moram da kažem da radim sa divnim kolegama i divnim studentima! Stariji asistenti su nama mladjima dosta pomogli da se uklopimo i hvala im na tome! Sa druge strane, studenti sa kojima radim su talentovani i vredni mladi ljudi i pravi je užitak raditi sa njima.

Što se tiče mojih naučnih interesovanja, moram da kažem da se još uvek nisam usko vezala za neku oblast. Zaista, zanimaju me mnoge oblasti informatike. Najvažnije mi je da radim na nečemu što je zanimljivo i dovoljno izazovno. Do sada sam učestvovala na raznim projektima, počev od onih koji se odnose na razvoj igara, preko nekih edukativnih programa, do Veb informacionih sistema.

Svima bih preporučila da studiraju informatiku na Matematičkom fakultetu zato  što je program jako dobar, što su predavači vrlo kvalitetni i što ljudi koji završe I smer zaista imaju dovoljno znanja da odmah mogu da počnu da rade. Pored toga, fakultet saradjuje sa brojnim kompanijama i studenti mogu da se prijave za razne letnje prakse i da na taj način usavršavaju svoje znanje iz neke oblasti ili da nauče nešto novo.

           Зовем се Милица Бастајић, долазим из околине Новог Сада, из Титела. Сада сам на четвртој години студија, на смеру Рачунарство и информатика.

           Мој пут до програмирања је врло специфичан. Још у основној школи математика ми је била омиљени предмет. Писмене и контролне радила сам без неке посебне припреме, а тек задаци са такмичења предстваљали су изазов за мене.

           Oдабир средње школе није био ни најмање логичан и поред великог броја поена који сам имала, уписала сам техничку школу- смер пејзажна архитектура. Тај избор учинио је да се на неки начин удаљим од математике, али сам развијала друге вештине, а посебно креативност и прецизност.  

           Када je требалo да упишем факултет нисам била сигурна, размишљала сам о Грађевини и Архитектури, али ниједна од тих професија није ми ишла уз мене. Нисам себе доживљавала као будућег инжењера. Знала сам да треба да упишем неку природну науку и тада је моја љубав према математици испливала.

           Још од новембра сам кренула на припреме како бих надокнадила све оно што сам пропустила у школи. Професор код кога сам ишла спремао је још неколико средњошколаца за пријемни, и студенте са ФТН-а и ПМФ-а у Новом Саду. Пошто сам задатке на припремама радила доста добро, студенти ФТН-а би се чудили зашто не желим да упишем Е1 или Е2 смер јер у Новом Саду свима којима иде мата уписују једно од та два смера на том факултету. О Новосадском ПМФ-у нисам ни размиљала јер он није био толико актуелан међу средњошколцима.

           Математички факултет у Београду ме је привукао  јер је имао гомилу смерова коју су звучали инетереснтно и који су били врло перспективни, само нисам била сигурна за који да се одлучим. На почетку сам била убеђена да ћу уписати Астрономију јер сам још од малена гајила велико интересовање према небеским телима и космичким појавама, али сам се у међувремену предомислила и одлучила за други смер. То је био смер Статистка, актуарстка и финансијска математика. Сам назив овог смера деловао је привлачно, а професор код кога сам ишла на припреме се бавио финанскијском математиком те сам  тако начинила избор.

           Уписала сам се на жељени смер након положеног пријемног.

           Као студент Математичког факултета поред математике имам прилику да учим и програмирање. А са програмриањем сам се први пут и сусрела на овом факлутету.

           Како раније нисам никада програмирала ни у једном програмском језику, за мене је Програмирање 1 био најтежи предмет. Програмски језик C, који се изучава на овом курсу, био је врло занимљив мојим колегама који су претходно програмирали у Паскалу и Делфију, али ја сам имала потешкоће да своје прве програмерске кораке начиним баш на њему. Међутим, са градивом се креће од почетка, а колеге из групе су ми помагали при решавању задатака и говорили на који начин треба да размишљам. Тако сам уз њихову помоћ Програмирање 1 положила још у јануару.

            Иако сам била задовољна смером Статистика, сусрет са програмирањем је утицао да ипак одлучим да пређем на смер Рачунарство и информатика јер такав начин размишљања за мене је био нов, али инспиративан. Опет се пробудио мој креативан дух. Сада је он попримио неку нову форму. Лењих и шестар замењен је неким новим алатима, а то су алгоритми. На трећој години Р смера постоји предмет Конструкција и анализа алгоритама који је заправо основа програмирања.

           До сада сам се на овом смеру сусрела са различитим програмским прадигмама. Срећна сам што сам имала прилику да научим неке од прогрмаских језика који су данас врло актуелни:  C, Java, Python, JavaScript, C++, MatLab...

           Поред редовних обавеза, колоквијума и испита, бавила сам се и многобројним ваннаставним активностима. Заједно са својим колегама учествовала сам у Ноћи истраживача где смо осмишљавали различите радионице како  бисмо младима, а посебмо деци, приближили математику.  Такође, суоснивач сам студентке организације Омикрон, која има за циљ да студенима свих смерова омогући да своје идеје искажу у виду пројеката које ће им касније послужити као одскочна даска за неке веће и озбиљније пројекте, а поред тога имаће прилику да своје слободно време обликују на један квалитетан и креативан начин.

           Један од пројеката наше организације који је ове огодине реализован у сарањи са Математичким факултетом и ИТ компанијама као што су Microsoft, Devana, Endava, E-smart и ICThub je Mathackaton, такмичње у програмирању. Могућност да организујем једно овакво такмичење пружила ми је прилику да ступим у контакт са програмерима из највећих компанија, као и да сарађујем са професорима и асистентима који су својим искуством допринели да ово такмичње поприми један озбиљнији карактер. Поред мене у реализацији овог такмичења, као организатори, било је још шесторо колега. Уз њихову помоћ савладала сам многе вештине које су ми до тада биле непознате, рад у тиму, правила у пословној комуникацији... Колеге са нашег факултета, као и колеге са осталих сродних програмерских факултета, имали су прилике да се такмиче, упознају са радом ИТ компанија, слушају предавања  и учествују у радионоцама, а након такмичења размене своја искуства и наравно да се друже.

           Сам Београд је град у коме сам доживела најлепше тренутке у свом животу, стекла сам пријатеље за цео живот, а Математички факултет је у учинио да симпатије и заљубљеност према математици прерасту у неко веће и узвишеније осећање. Сада имам велику дозу поштовања за све научнике који су свој живот подредили једној таквој науци, а програмирање на Математичком факултету обликовало је мој ум на  посебан начин тако да сада проблемима из реалног живота приступам другачије, велике проблеме сводим на проблеме мање димензије.

           Знање које сам стекла за ове четири године је сигуран и чврст темељ за мене као будућег програмера. Теорија и остала математичка знања која су ми на први поглед деловала непотребна, сада су добила своју вредност.

           Људи се баве програмирањем и без факултета, самостално савладавају основне и напредне концепте, а опширност која се стиче на овом факултету, програмирању, даје један академски дух и приступ који само привилеговани људи, студурањем на овом факултету, имају прилику да сагледају.

Зовем се Милица Којичић и тренутно сам на 1. години мастер студија на Математичком факултету, смер Информатика. Моја прва интересовања за ову област везана су за трећу годину гимназије, када сам се први пут сусрела са програмирањем. Била сам једна од ретких људи у разреду којима је то било занимљиво, с обзиром на то да смо били друштвено-језички смер и да нам је тај начин размишљања био нов и не нарочито природан. 

Некако сам до тада кроз целу средњу школу себе замишљала на неком од друштвених факултета, али сам у тим тренуцима знала да то више није оно што желим. Сходно томе, почела сам и да размишљам о упису на Математички факултет и рачунарству и информатици као свом будућем позиву. Сасвим сам сигурна да је то била једна од мојих најзрелијих и најхрабријих  одлука. Морам да нагласим да сам у својој Шабачкој гимназији имала сјајне професоре који су ме подржавали и мотивисали и без чије помоћи ово не бих уписала.

Први месеци на факултету нису били нимало охрабрујући. Било ми је стварно тешко на почетку да се снађем у том новом свету. Своју упорност и труд никад нисам доводила у питање, али просто нисам била сигурна да ли је то била права одлука. Међутим, како је време пролазило, ја сам, природно, све више и више напредовала и добијала на самопоуздању. И сада све ређе долазим у ситуацију да мислим да неки проблем не могу да решим.

Заиста верујем да је наш факултет најбољи избор за све младе који желе да се баве програмирањем. Поред тога што пружа фундаментална и широка знања, охрабрује нас како на индивидуални, тако и на тимски рад на пројектима. Током студирања смо често били у ситуацији да се суочавамо са сложеним проблемима и верујем да пола од тих проблема не би било решено да нисмо наступали као тим. Слободно могу да кажем да сам кроз рад са колегама највише и научила. Осећам такву част што имам прилику да сарађујем са дивним и паметним људима, како својим колегама, тако и са сјајним професорима и асистентима.

Моје име је Јана Протић и студент сам мастер студија Информатике на Математичком факултету.

И ако себе сматрам креативном особом и помало уметничком душом одувек сам волела природне науке, а поготову математику. То је био једини предмет који сам могла да учим уз музику, што је и допринело мом вежбању математичких задатака. Када је требало одлучити се за средњу школу мом професору ликовног је било врло логично да ћу уписати уметничку школу, а мојим родитељима, с обзиром да сам била вуковац са врло мало труда, је било логично да ћу уписати гимназију, а ја сам била збуњена. Мучило ме је то месецима, док нисам сазнала да се у гимназији у мом граду, Пожеги, отвара информатичко одељење и то је било то. С обзиром да су ме компјутери привлачили у почетку игрицама, а онда и широм појавом интернета, проблем се сам решио.

У средњој школи се уз професорку информатике, Катарину С., развила љубав према мени тада новој области, информатици. Тада сам добила неке основе програмирања и када је дошло време да се упише факултет знала сам да ћу студирати информатику, али опет се јавила дилема. Који факултет одабрати? РАФ, ФОН, ЕТФ, МАТФ, све је било разматрано и на крају сам полагала пријемни испит и на ЕТФ-у и на МАТФ-у и на оба факултета упала на буџет. МАТФ сам на крају одабрала из оне првобитне љубави према математици и до сада се ни једном нисам покајала. Професори са Катедре за рачунарство и информатику су изузетни предавачи, који своје знање врло лепо и систематично умеју да пренесу и на студенте, али су и дивни људи, који увек хоће да изађу у сусрет и саслушају сугестије студената. Математички факултет се показао као најбољи избор за мене, јер сам на њему добила како теоријска, тако и практична знања, која сам сигурна да ће ми у будућности сигурно значити. Приметила сам да и ако се често сусретнем са неким новим програмским језиком или алатом врло брзо могу да се снађем и прилагодим уз мало вежбе. То приписујем томе што сам добила знања из већине програмских парадигми и стекла добре основе алгоритмике, чистог стила програмирања и све навике које чине доброг програмера.

Моје име је Војислав Станковић, студент завршне године Информатике на Математичком факултету у Београду.

Док сте матурант у средњој школи, дође период када је прва ствар коју вас сви питају „А који факултет ћеш ти да упишеш?“. Одговор на то питање нисам знао, али сам знао да желим да студирам нешто што има везе са информатиком. Сходно томе, покушао сам да упишем Електротехнички факултет у Београду али ме је трема савладала на пријемном, и лоше сам га урадио. Како је пријемни за упис на Математички факултет био два дана касније те године, покушао сам и тамо. Срећом, овог пута није било треме и када су изашле ранг листе, био сам на буџету на Математичком факултету. Знате онај осећај када ваш тим освоји сребрну медаљу, па иако је то велики успех, осећате се лоше јер су заправо изгубили. Када су кренула предавања видео сам да нисам ништа изгубио. Напротив, градиво ми се више допадало и лично ми више одговарало него градиво које уче колеге са прве године Електротехничког факултета. Фокус је на информатици, и наравно математици, али већином на оне области које су тесно везане за примену у информатици.

Нисам имао великих потешкоћа да савладам градиво, иако нисам имао никакво претходно програмерско искуство нити знање. У почетку ми је највише сметало јер нисмо радили ништа конкретно. Никакав конкретан алат, није направљена ниједна конкретна апликација, и био сам помало тужан због тога. Али сада увиђам да тадашња, по мени, највећа мана је била и највећа предност. Стекао сам широко знање о програмирању уопште и могу да га применим на разна радна окружења и алате (уз мало навике). Због тога се осећам боље јер волим да истражујем разне области информатике.

Студирање ми није тешко пало. С обзиром да живим у студентском дому од самог почетка, читаоница је увек доступна. Ако и буде неких потешкоћа током студирања, увек има колега које муче сличне муке и заједничким снагама лакше дођемо до решења.

Издвојио бих нека од занимљивијих искустава на Математичком факултету, као што је предавање које сам одржао на тему „Приватност ваших података“. А такође и одбрана семинарског из Програмских парадигми код проф. Милене Вујошевић-Јаничић где сам представио рад свог модела Сунчевог система у конкурентном окружењу и видео разне креативне радове других колега. Поред тога, било је ту занимљивих Википедија радионица и многих гостујућа предавања. Такође сам стекао доста пријатеља како међу колегама тако и међу асистенима и сарадницима у настави.

Учествовао сам у хуманитарној акцији прикупљања помоћи на Математичком факултету за жртве поплава 2014. године. Планирам да се придружим новонасталој студентској организацији „Омикрон“ коју су основале моје драге колеге и велики пријатељи.

Драги будући студенти МАТФ-а,

Моје име је Петар Вукмировић и до пре неколико месеци био сам мастер студент Информатике на Математичком факултету, као и сарадник у настави на Катедри за Рачунарство. Мислим да ће вам моје искуство помоћи у одлуци која је јако битна, па бих без даљег представљања и формалности започео са дељењем свог скоро четворогодишњег искуства студирања на МАТФ-у.

Одувек сам знао да ће мој будући посао имати везе са рачунарима, а како сам током средње школе заволео и математику логичан избор био је Математички факултет. Са ове дистанце, сигуран сам да је тај избор био најбољи за мене! Прва година је била период у коме су врло предани професори Математичког факултета успели да пренесу свој ентузијазам за информатику на мене и инспирисали ме да у наредне три године марљиво радим и да научим много о рачунарству. Како се Катедра за Рачунарство недавно знатно подмладила, професионалних, ентузијастичних и младих наставника свакако не мањка, што чини атмосферу студирања на МАТФ-у изузетно пријатном и продуктивном.

Претходни семестар био сам ангажован као сарадник у настави, али тих пола године мог ангажмана никако нисам доживљавао као посао. Напротив, сваки час проведен са студентима је био ново искуство за мене и могућност да некоме могу да помогнем и (надам се) пренесем део онога што сам научио ми је представљала право задовољство.

Тренутно се налазим на студијама у Холандији, и како упознајем студенте Рачунарства са свих страна света, морам да кажем да основне студије МАТФ-а никако не заостају за сличним програмима у иностранству! Мислим да је највећа предност МАТФа у односу на сличне факултете у Србији и окружењу та што са факултета нећете отићи са знањем неколико програмерских алатки, већ се стиче темељно и дуго применљиво знање.

Пуно поздрава,

Моје име је Милан Банковић, асистент на Катедри за рачунарство и информатику Математичког факултета.

Рачунарство и информатику на Математичком факултету сам уписао и поред многобројних других интересовања која сам у то време имао. Математика је у основи свега, изучавањем математике формирате један специфичан начин размишљања који је примењив у готово свим осталим наукама. Знање математике вам даје ширину погледа и дубину разумевања света око себе. Исто важи и за рачунарство које је у својој суштини математичка дисциплина. Због тога сам, као заљубљеник у рачунаре и програмирање, али и у теоријску математику, сматрао да ћу најбоље и најтемељније знање стећи управо на Математичком факултету. Данас сам убеђен да нисам погрешио.

Моја научна интересовања су у области аутоматског резоновања. У питању је област која управо обједињава две моје највеће љубави - математику и рачунарство. Аутоматско резоновање се бави аутоматизацијом процеса дедуктивног закључивања и део је шире области вештачке интелигенције.  Да бисте се успешно бавили овом облашћу, морате имати одлично програмерско умеће, али истовремено морате добро познавати математичку логику и теоријско рачунарство, као и бројне друге математичке дисциплине. Проблеми који се могу решавати методама аутоматског резоновања су веома разнородни, од верификацијских проблема, преко разних проблема распоређивања, планирања, комбинаторног дизајна и осталих проблема задовољавања ограничења до формализације математичког знања. Све ово чини аутоматско резоновање веома значајном облашћу која се изучава на многим престижним светским универзитетима, као и код нас на Математичком факултету, где постоји читава група истраживача који постижу значајне резултате.

Ja sam Mladen Nikolić, docent na Katedri za računarstvo i informatiku.